Tajna noćna misija

Bio je to pravi noćni prepad. Posle dugog cunjanja po gradu jedva dočekah da se malo opružim u dnevnoj sobi, kad neko zaverenički, tiho, zakuca na ulazna vrata od stana. Pogledah na sat – za pet minuta će ponoć. Noge mi se odsekoše. Sa udaljenosti od dva metra od ulaza, nekako prikupih  snagu da viknem: "Ko je?"

– Andrija, budalo, otvori. I ne deri se toliko – prepoznao sam glas prijatelja.

Kad smo seli za sto u trpezariji, najpre sam ga upitao da li je normalan da mi u kuću dolazi u to doba.

– Reč je o važnoj misiji u čijem ostvarenju mi samo ti možeš pomoći. U gepeku automobila imam stotinak metalnih tabli sa ispisanim tekstovima, koje moramo postaviti na nekoliko hotela u gradu. Snašao sam se i za specijalni lepak, tako da neće biti nikakvog kuckanja po betonu niti ukucavanja eksera. Sve ćemo obaviti u najvećoj tišini – pričao je Andrija, ali ga još ništa nisam razumeo. Znajući da je to čovek koji sve što preduzme ima i te kako smisla, prihvatih da s njim opet pođem u centar grada i obavimo tu noćnu, tajnu misiju o kojoj još nisam znao sve detalje.

Najpre se zaustavismo kod hotela "Slavija". Na ulici je bilo vrlo malo ljudi i svi su nekuda žurili. Andrija izvadi neku četvrtastu metalnu tablu koja je blještala na uličnom osvetljenju. Njenu poleđinu vešto premaza lepkom istisnutim iz velike tube, pa me zamoli da mu pomognem da je nalepi na stub, na samom ulazu u hotel. Tek tada sam uspeo da pročitam šta tamo piše:

"Ovde su 31. decembra 1973. godine počele moje nevolje koje traju do dana današnjeg. Na dočeku Nove godine upoznao sam svoju buduću suprugu, verujući u ljubav i ne znajući da će joj u životu biti najvažnija zimovanja i letovanja u inostranstvu. Spomen-tablu postavio njen muž Andrija, potencijalni prosjak, 17. januara 2007. godine".

Pogledam u druga tražeći objašnjenje za ono što je bilo ispisano najlepšim pisanim slovima.

– Znam da će ova tabla već sutra biti skinuta sa stuba. To je i cilj ove misije. Očekujem da će ploča nekome pasti na nogu, dok je bude skidao, pa će to nekoga podsetiti na obavezu da tu postavi table sa tekstovima o tome kako su u hotelu "Slavija" te i te godine boravile te i te slavne ličnosti – reče Andrija i meni tek tada upali sijalica u glavi.

– U ovom hotelu je 1968. godine noćivala Žozefina Beker, za nju zna ceo svet. Ima li igde traga o tome da je ona baš u "Slaviji" prenoćila? Nema – likovao je Andrija. Ja sam klimao glavom u znak podrške ovoj tajnoj noćnoj misiji.

Stigosmo i do "Mažestika". Izvadi Andrija iz gepeka novu zlatastu spomen-ploču. Munjevito je postavismo na stub ispred ulaza u restoran.

"Na ovom mestu sam 14. januara 1978. godine, u ranim jutarnjim satima, posle dočeka Srpske nove godine, svom generalnom direktoru rekao da je najveći magarac na svetu. Otkaz me čekao u tri časa po podne. Spomen-ploču postavio Andrija", pročitao sam na ovom novom znamenju.

– Vidiš, u ovom hotelu je 1961. godine sanjala možda svoje najlepše snove slavna džez-pevačica Ela Ficdžerald. Gde ima o tome nešto da piše, a? – buljio je u mene Andrija, očekujući valjda da mu kažem da će već sutra baš o tome, umesto njegove, biti postavljena prava spomen-ploča, kao sećanje na boravak jedinstvenog glasa u tom hotelu.

Negde oko dva sata posle ponoći obretosmo se ispred hotela "Metropol". Opet Andrija izvuče jednu sjajnu metalnu ploču i mi je, kao da je to najobičnija žvaka, zalepismo na zid, sa desne strane ulaza u hotel. Budući da sam kratkovid, gotovo zalepih i lice na zlatastu tablu čitajući ono što je na njoj ispisano.

"Onaj Bosanac iz vica, koji nije ćitao Na Drini ćupriju, ali je, ćuj, hodao po njoj, proveo je 14. i 15. februara 2002. godine dve nezaboravne noći u ovom hotelu. Spomen-ploču postavio Andrija", trljao sam oči i nisam verovao da dobro vidim. Šta mu sad ovo znači?

– Valjda će ih ova ploča naučiti pameti. Vidiš, u ovom hotelu su oktobra 1969. godine bili smešteni kosmonauti Armstrong, Oldrin i Kolins, prvi ljudi koji su šetali po Mesecu i razbili nam vekovnu romantiku. Oni nisu ćitali pesme o Mesecu nego su, ćuj bolan, šetali po njemu. Zar to sme da se zaboravi i da nema traga o tome da su nekoliko noći prespavali u "Metropolu". Zato je na mojoj spomen-ploči šetač sa višegradske ćuprije – objasni Andrija povod za pisanje onog nebuloznog teksta.

Ako se sutra nadležni dosete u čemu je štos kad budu skidali ovu njegovu tablu, reče Andrija, onda će sem američkim astronautima morati da izrade i spomen-ploče na boravak u tom hotelu i za glumce i filmske režisere Sofiju Loren, Elizabet Tejlor, Entonija Kvina, Alfreda Hičkoka, Kirka Daglasa, zatim za državnike Džavaharlala Nehrua, cara Haile Selasija, Gamala Abdela Nasera, Ahmeda Sukarna, kralja Olafa Petog, Habiba Burgibu, arhiepiskopa Makariosa...

– Velik posao nas čeka do zore. Moramo da stignemo i do drugih hotela. Zar ne vidiš koliko je tu još ostalo spomen-ploča – pokaza mi Andrija na poslagane metalne table u gepeku automobila.

– Koga smo to izostavili?

– Nismo mi nikog, nego oni koji bi trebalo da i o tome misle, ako žele da još više daju značaj našem gradu. Treba da ih podsetimo na Alberta Moraviju, Jehudija Menjuhina, Hermana Šeringa, Margot Fonten, Artura Rubinštajna, Luja Armstronga, Mstislava Rostropoviča, Igora Stravinskog, Lavoslava Ružičku, Svjatoslava Rihtera, Alda Mora, Dmitrija Šostakoviča, Maju Plisecku, Vitorija de Siku, Žan-Pol Sartra... – e tu prekidoh Andriju, rekavši mu da smanji doživljaj. Ima li nekog ko je nešto značio u svetu, a da nije bio u Beogradu?

– Moglo bi se reći da nema – odgovori Andrija.