Тајна ноћна мисија

Био је то прави ноћни препад. После дугог цуњања по граду једва дочеках да се мало опружим у дневној соби, кад неко заверенички, тихо, закуца на улазна врата од стана. Погледах на сат – за пет минута ће поноћ. Ноге ми се одсекоше. Са удаљености од два метра од улаза, некако прикупих  снагу да викнем: "Ко је?"

– Андрија, будало, отвори. И не дери се толико – препознао сам глас пријатеља.

Кад смо сели за сто у трпезарији, најпре сам га упитао да ли је нормалан да ми у кућу долази у то доба.

– Реч је о важној мисији у чијем остварењу ми само ти можеш помоћи. У гепеку аутомобила имам стотинак металних табли са исписаним текстовима, које морамо поставити на неколико хотела у граду. Снашао сам се и за специјални лепак, тако да неће бити никаквог куцкања по бетону нити укуцавања ексера. Све ћемо обавити у највећој тишини – причао је Андрија, али га још ништа нисам разумео. Знајући да је то човек који све што предузме има и те како смисла, прихватих да с њим опет пођем у центар града и обавимо ту ноћну, тајну мисију о којој још нисам знао све детаље.

Најпре се заустависмо код хотела "Славија". На улици је било врло мало људи и сви су некуда журили. Андрија извади неку четвртасту металну таблу која је бљештала на уличном осветљењу. Њену полеђину вешто премаза лепком истиснутим из велике тубе, па ме замоли да му помогнем да је налепи на стуб, на самом улазу у хотел. Тек тада сам успео да прочитам шта тамо пише:

"Овде су 31. децембра 1973. године почеле моје невоље које трају до дана данашњег. На дочеку Нове године упознао сам своју будућу супругу, верујући у љубав и не знајући да ће јој у животу бити најважнија зимовања и летовања у иностранству. Спомен-таблу поставио њен муж Андрија, потенцијални просјак, 17. јануара 2007. године".

Погледам у друга тражећи објашњење за оно што је било исписано најлепшим писаним словима.

– Знам да ће ова табла већ сутра бити скинута са стуба. То је и циљ ове мисије. Очекујем да ће плоча некоме пасти на ногу, док је буде скидао, па ће то некога подсетити на обавезу да ту постави табле са текстовима о томе како су у хотелу "Славија" те и те године боравиле те и те славне личности – рече Андрија и мени тек тада упали сијалица у глави.

– У овом хотелу је 1968. године ноћивала Жозефина Бекер, за њу зна цео свет. Има ли игде трага о томе да је она баш у "Славији" преноћила? Нема – ликовао је Андрија. Ја сам климао главом у знак подршке овој тајној ноћној мисији.

Стигосмо и до "Мажестика". Извади Андрија из гепека нову златасту спомен-плочу. Муњевито је постависмо на стуб испред улаза у ресторан.

"На овом месту сам 14. јануара 1978. године, у раним јутарњим сатима, после дочека Српске нове године, свом генералном директору рекао да је највећи магарац на свету. Отказ ме чекао у три часа по подне. Спомен-плочу поставио Андрија", прочитао сам на овом новом знамењу.

– Видиш, у овом хотелу је 1961. године сањала можда своје најлепше снове славна џез-певачица Ела Фицџералд. Где има о томе нешто да пише, а? – буљио је у мене Андрија, очекујући ваљда да му кажем да ће већ сутра баш о томе, уместо његове, бити постављена права спомен-плоча, као сећање на боравак јединственог гласа у том хотелу.

Негде око два сата после поноћи обретосмо се испред хотела "Метропол". Опет Андрија извуче једну сјајну металну плочу и ми је, као да је то најобичнија жвака, залеписмо на зид, са десне стране улаза у хотел. Будући да сам кратковид, готово залепих и лице на златасту таблу читајући оно што је на њој исписано.

"Онај Босанац из вица, који није ћитао На Дрини ћуприју, али је, ћуј, ходао по њој, провео је 14. и 15. фебруара 2002. године две незаборавне ноћи у овом хотелу. Спомен-плочу поставио Андрија", трљао сам очи и нисам веровао да добро видим. Шта му сад ово значи?

– Ваљда ће их ова плоча научити памети. Видиш, у овом хотелу су октобра 1969. године били смештени космонаути Армстронг, Олдрин и Колинс, први људи који су шетали по Месецу и разбили нам вековну романтику. Они нису ћитали песме о Месецу него су, ћуј болан, шетали по њему. Зар то сме да се заборави и да нема трага о томе да су неколико ноћи преспавали у "Метрополу". Зато је на мојој спомен-плочи шетач са вишеградске ћуприје – објасни Андрија повод за писање оног небулозног текста.

Ако се сутра надлежни досете у чему је штос кад буду скидали ову његову таблу, рече Андрија, онда ће сем америчким астронаутима морати да израде и спомен-плоче на боравак у том хотелу и за глумце и филмске режисере Софију Лорен, Елизабет Тејлор, Ентонија Квина, Алфреда Хичкока, Кирка Дагласа, затим за државнике Џавахарлала Нехруа, цара Хаиле Селасија, Гамала Абдела Насера, Ахмеда Сукарна, краља Олафа Петог, Хабиба Бургибу, архиепископа Макариоса...

– Велик посао нас чека до зоре. Морамо да стигнемо и до других хотела. Зар не видиш колико је ту још остало спомен-плоча – показа ми Андрија на послагане металне табле у гепеку аутомобила.

– Кога смо то изоставили?

– Нисмо ми никог, него они који би требало да и о томе мисле, ако желе да још више дају значај нашем граду. Треба да их подсетимо на Алберта Моравију, Јехудија Мењухина, Хермана Шеринга, Маргот Фонтен, Артура Рубинштајна, Луја Армстронга, Мстислава Ростроповича, Игора Стравинског, Лавослава Ружичку, Свјатослава Рихтера, Алда Мора, Дмитрија Шостаковича, Мају Плисецку, Виторија де Сику, Жан-Пол Сартра... – е ту прекидох Андрију, рекавши му да смањи доживљај. Има ли неког ко је нешто значио у свету, а да није био у Београду?

– Могло би се рећи да нема – одговори Андрија.