Kontroverze tužilačke istrage

Prihvatanjem koncepta tužilačke istrage u predmetima organizovanog kriminala i ratnih zločina Srbija se očigledno opredelila za ,,amerikanizaciju”krivičnog postupka. Iz prilično neuverljivih argumenta koji su korišćeni u javnom dijalogu, moglo se zaključiti da bi to trebalo da budefaza testiranja novog modela pre planirane primene u celom sistemu od 1.januara 2013. godine.

Zanimljivo je da u razmatranju modela tužilačke istrage niko u regionu nije koristioiskustva Bosne i Hercegovine u kojoj se ovaj koncept primenjuje od 2003. godine. Osmogodišnja tužilačka i sudska praksa iz BiH mogla je biti solidna osnova za sveobuhvatnu analizu i izgradnju modela koji bi ostao u okvirima kontinentalne pravne tradicije i istovremeno preuzeo najbolja rešenje iz anglosaksonskog krivičnog sistema. Istina, ni u BiH niko nije napravio ni površnu analizu iskustava i rezultata koje je tužilačka istraga donela u sistemu krivičnog pravosuđa, ali bi dijalog sa praktičarima brzo otkrio sve njene slabosti i dobre strane.

Pravosudni sistem u BiH se ne može pohvaliti velikim napretkom posle promene procesnog modela krivičnog pravosuđa. Zakonska definicija da tužilac vodi istragu stvorila je niz problema u tužilačko-policijskoj saradnji. Nedostatak internih procedura i prakse usporio je istrage i iskomplikovao saradnju bez koje nema efikasnosti.

U celom reformisanom sistemu samo je procesni institut sporazumevanja o kriviciizmeđu tužioca i optuženog i odbrane dao dobre rezultate i doprinio da se relativno veliki broj krivičnih slučajeva okonča brzo i bez velikih troškova. Rizici koje pregovaranje nosi u sebi nisu beznačajni, ali nisu toliko opasni ukoliko bi se primena ovog instituta uvodila postepeno i prvo primenjivala na blaža krivična dela. Početi s pregovaranjem u najtežim krivičnim slučajevima, kako se to planira u Srbiji, nije dobar pristup u fazi ,,testiranja”modela i neće doprineti izgradnji najbolje prakse. Mnogo površnih pristupa sporazumevanju u praksi Tužilaštva i Suda BiH nanelo je dosta štete pravdi i pravičnom suđenju. Čini se da su branioci i optuženi u većini slučajeva nadmudrili neiskusne tužioce.

Tužilačka istraga u složenim predmetima, posebno organizovanog kriminala iratnih zločina, dodatno je opteretila krivični postupak, nepotrebno ga komplikovala i prouzrokovala ogromne troškove. Tužioci su se u nedostatku praktičnih i teorijskih znanja oslonili na praksu Haškog tribunala, što je rezultiralo beskrajno dugim istragama (ponekad i nekoliko godina). Duge istrage su i suđenja učinile nepotrebno dugim i komplikovanim. U Sudu BiH su suđenja u prvostepenom postupku u nekim predmetima ratnih zločina trajala više odtri godine. U odeljenjuza ratne zločine sudija godišnje završi samo jedan krivični predmet. U tužilačkom modelu istrage krivični postupci traju od petdo osamgodina. Moglo bi se reći da je ovo vrloskupa pravda.

Tužilačka istraga, dakle,ne rešava problem sporosti i neefikasnosti pravosudnog sistema.

Zabluda je iočekivati da će tužilac da izvodi dokaze koji idu u korist odbrane, kako to Zakonik o krivičnom postupku Srbije predviđa. To se u praksi nikada ne događa.Takođe, besmislene su odredbe kojima se daje pravo odbrani da tokom tužilačke istrage prikuplja dokaze i predlaže tužiocu koje dokaze da izvede. Tužilac nema interes da otkriva odbrani strategiju istrage, kao što ni odbrana nema interes da svoje informacije i dokaze nudi tužiocu.Takve odredbe su zakonodavcu poslužile za ulepšavanje fasade kako bi se stvorio privid jednakosti stranaka (optužbe i odbrane) u celom postupku.

U pasivnoj poziciji sud gubi neophodnu odgovornost za istinu, odnosno dokaze i njihovu vrednost. Pasivna pozicija na suđenju diskredituje sud jer banalizuje ulogu sudije. Sudija čak nije ni u poziciji da upravlja postupkom. Jednostavno, tužilac i odbrana odlučuju koliko će vremena trajati suđenje. Često ćesudija biti primoran da trpi saslušavanje potpuno nepotrebnih svedoka i veštaka samo zbog toga što neće znati u kom pravcu ide ispitivanje tužioca. Pred Sudom BiH tužioci izvode na desetine i stotine svedoka u običnim predmetima jer nisu u stanju da naprave selekciju dokaza. Ponekad brojem svedoka i trajanjem postupka tužilac svom slučaju želifascinirati javnost. Sudnica se tako pretvara u pozornicu na kojoj je više statista nego glumaca sa glavnim ulogama. Neukitužilac često od suđenja napravi lakrdiju.S druge strane, vlasništvo nad istragom koncentriše ogromnu moć u rukama tužioca. Za takvu moć ne postoji ekvivalentna odgovornost. To predstavlja veliku opasnost za ostvarivanje pravde i ciljeva pravosuđa. (U BiH je obaveštajna služba otkrila neprimerene kontakte dvojice tužilaca sa osumnjičenim za teška krivična dela.)

Možda za Srbiju nije kasno da do 1. januara 2013. još jednom preispita model tužilačke istrage, pažljivo prateći primenu u specijalnom tužilaštvu.

Sudija Suda BiH,bivši predsednik Visokog sudskog i tužilačkog saveta BiH