Šoškić: Samo privredni rast vraća dugove

Guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić podseća da kod nas postoje dva tipa fiskalnog ograničenja. Jedno je koliko je deficit u odnosu na bruto domaći proizvod, a drugo šta se dešava s ukupnim nivoom javnog duga u odnosu na BDP.

– U recesionim godinama naša fiskalna pravila omogućavaju da je godišnji deficit nešto veći. Međutim, mi smo već sada došli do gornje granice javnog duga i tu mogućnost ne bi bilo dobro da koristimo, jer postoji rizik da javni dug u odnosu na BDP ode na bitno viši nivo od ograničenja – kaže Šoškić.

Po njegovim rečima, kod nas se često gubi iz vida da je ograničenje koje postoji u Mastrihtskom sporazumu u EU, po kome zemlje članice evropske monetarne unije ne bi trebalo da imaju nivo duga veći od 60 odsto BDP-a, uspostavljeno za zemlje koje imaju relativno redovan i jednostavan pristup međunarodnom finansijskom tržištu. Mi nismo takva zemlja. Tih 45 odsto u našem Zakonu o budžetskom sistemu dobra je mera i ne bi trebalo da se limit povećava na više. Za državu je uvek bolje, kaže prvi čovek centralne banke, da je nivo duga ispod te gornje granice i da postoji određeni manevarski prostor za slučaj potrebe.

– Ne bi smeli da zaboravimo da smo pre nekoliko godina imali nivo duga koji je bio ispod 30 odsto u odnosu BDP. Veoma je važna dinamika prirasta duga, a ona je vezana s ekonomskom aktivnošću. Dok god imate relativno dinamičnu stopu privrednog rasta, javni dug, po pravilu, nije problem. Njegov prirast je kompenziran prirastom ekonomske aktivnosti. Onoga trenutka kada ekonomska aktivnost usporava iznos duga, po pravilu, u relativnom smislu postaje veći. S druge strane, u tim situacijama, zemlje imaju dodatne budžetske troškove za socijalna davanja, programe podsticanja ekonomske aktivnosti, saniranja bankarskog sistema i slične stvari. To je bilo gotovo svuda na Zapadu, i oni su imali vrlo visoke budžetske rashode od krize 2008. godine. Otuda kriza njihovog javnog duga ne bi trebalo nikoga da iznenadi. To je prirodna posledica situacije u kojoj je smanjena ekonomska aktivnost, a rashodi su rasli – kaže guverner.

Države tako mogu da uđu u makaze i onda, ukoliko su, ušle u taj problem s visokim nivoom javnog duga onda ih „kazni” finansijsko tržište time što kaže da ta zemlja ima manji stepen sposobnosti vraćanja dugova u dugom roku. Istovremeno porastu i kamatne stope na zaduživanje, što stvar dodatno pogoršava. Kako dolazi do rasta kamatnih stopa za finansiranje javnog duga, tako godišnji iznos otplate duga prema BDP-u počne enormno da raste i problem postaje izrazit. Ono što se često zaboravlja je da su finansijske krize u zemljama u razvoju u oko 50 odsto slučajeva bile na nivou duga koji je manji od 50 odsto u odnosu na BDP.

Da li je tačno da je većina zemalja u razvoju došla u dužničku krizu na nivou od 50 odsto duga?

– Ne može se napraviti konfekcijska preporuka za svaku zemlju, sve mora da bude „krojački iskrojeno”, jer zavisi od toga da li je dug u vlasništvu vaših građana i institucija ili stranaca, da li u nacionalnoj ekonomiji imate mali BDP, ali akumulirano bogatstvo, kao što imaju Italija ili Velika Britanija ili ne, da li imate konkurentnu privredu ili ne, da li imate privredni rast ili nemate. Dakle, čitav niz parametara može uticati na to koji je nivo duga održiv, a koji ne i zavisi od zemlje do zemlje. Mi moramo biti svesni da moramo da zaustavimo prirast javnog duga u odnosu na BDP i da on postepeno počne da se smanjuje – kaže Šoškić.