Ekskluzivno za "Politiku" dobitnik Oskara

Kada je pre desetak godina francuski reditelj i scenarista Mišel Azanavisijus prvi put saopštio svom okruženju da hoće da snimi nemi film, malo ko ga je shvatio ozbiljno. Danas više niko ne pravi neme filmove, pogotovo ne crno-bele. Jedan od poslednjih, „Sidewalk stories”, snimljen je pre dvadesetak godina.

Onda je došao uspeh njegovih filmova o tajnom agentu OSS 117, parodije Džejmsa Bonda, koji mu je povratio nadu da će snimiti film o kome je maštao. Sada su ga slušali nešto pažljivije.
Susret sa producentom Tomasom Langmanom bio je prvi korak ka ostvarenju sna. Dolazak francuske ekipe u studio Vornera i Paramaunta, u novembru 2010. godine, pratilo je uzbuđenje i divljenje. Okolnosti su neuobičajene – Francuz koji snima u Holivudu film o njegovoj istoriji.
Glavni lik je zvezda nemog filma Džordž Valentin pred kojim je blistava budućnost. Dolaskom zvučnih filmova on pada u zaborav, dok će se Pepi Miler, mlada statistkinja, uzdići među zvezde.

Nemi film u doba „Avatara” i 3D-a? Čitav poduhvat je izgledao kao da vozi spačeka dok oko njega proleću formule 1.

Maj 2011, premijera u Kanu. Na kraju novinarske projekcije kritičari su očarani. Harvi Vejnštajn, institucija u Holivudu, poznat kao marketinški genije agresivnih metoda, kupuje prava za distribuciju filma u Sjedinjenim državama i kampanja za osvajanje Oskara počinje. Rezultat je planetarni uspeh filma – ređaju se najveća američka i evropska filmska priznanja – Zlatni globus, nagrada Britanske filmske akademije, Goja, Cezar i čak deset nominacija za ovogodišnjeg Oskara (najbolji film, najbolji reditelj, najbolja muška uloga, i najbolja ženska sporedna...)!

Na premijerama, gala večerama i dodelama nagrada Azanavisijus je okružen vedetama filma, Žanom Dižardenom čiji „holivudski” osmeh i štosovi šarmiraju i Berenis Bežo, koja pleni ljupkošću i jednostavnošću. Ovaj trio je nerazdvojan još od prve sage o agentu OSS 117, na filmu kao i u životu. Kada nisu na crvenom tepihu, Mišel i Berenis se brinu o njihovoj tek rođenoj kćerki koju su (prigodno) nazvali – Glorija. Nakon holivudskih reflektora ova mlada glumica argentinskog porekla se sprema da zaigra u filmu pored – Emira Kusturice!

Kod Azanavisijusa, sa kojim smo se sreli u Kanu na samom početku ove velike avanture, iznenađuju staloženost, nepretencioznost i velikodušnost koji zrače – osobine koje nisu česte u filmskom miljeu.

U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” francuski reditelj objašnjava kako je oživeo duh epohe koja se ugasila pre 90 godina:

– Dugo sam priželjkivao da snimim nemi film, kaže naš sagovornik. Verujem da nisam usamljen u tome, jer je to vrhunska forma inspiracije. To nije literatura, to je čist film. Nemi, crno-beli film na velikom platnu gledaoca stavlja u posebno raspoloženje. Želeo sam to da oživim. Možda zvuči čudno, ali hteo sam da napravim popularni film, za publiku, a ne za kritičare i festivale. To je film za gledaoce.

Radnja filma je jednostavna,dirljiva ljubavna priča. Da li se melodrama nametnula od početka?

Gledajući filmove iz tog perioda odlučio sam da napišem scenario u kome neće biti ironije. U dva prethodna filma, koja su vrlo ironična, pokušao sam da ispadnem pametnjaković, a onda sam poželeo da probam nešto drugo, da budem pomalo glup, tip koji je u raskoraku sa realnošću, kako bih pronašao neku romantičnu, vanvremensku priču. Problem je što smo toliko navikli da budemo ironični i što se toliko plašimo da ne ispadnemo glupi, da se ustručavamo od melodrame, jer je to priča ispričana na starinski način. Ali format nemog filma u meni je pobudio umetničku ambiciju koja me je štitila od toga da ispadnem glup.

Da li je rad sa glumcima drugačiji na snimanju nemog filma?

Pokušao sam da im kažem da nije drugačiji ali sam bio svestan da rade drugačije. Isprva im je bilo teško jer nisu imali tekst i nisu radili na glasu, ali su potom otkrili slobodu da rade stvari koje nikada ne bi radili u klasičnom filmu. Posegao sam za trikovima kako bih im pomogao da budu što prirodniji i jednostavniji. Kada, na primer, počinje sunovrat glavnog junaka, tražio sam od kostimografa da napravi za dva broja veće odelo, tako da imate utisak da se lik smanjio samo zato što je odelo veće. A kada je na vrhuncu slave, odelo mu stoji kao saliveno. Zamislio sam i da su mu, dok je na vrhu, sva odela crno-bela, blistava, a kada padne u zaborav da su siva, kao i pozadina.Takve trikove sam koristio. Film sam snimao u 23 frejmova (u sekundi) što ostavlja utisak da se kreću brže, kao u filmovima iz 30-ih godina. Naravno da se tada nisu tako kretali u stvarnom životu, ali naša predstava o toj epohi je da se sve brže kretalo, što dolazi iz filmova koji su tada snimani.

Sudbinu glavnog lika deli jedan pas...

Fric Lang je napravio film „Špijuni”, za koji sam gotovo ubeđen da je inspirisao Eržea za lik Tintina. Možda ta ideja o čoveku sa psom potiče odatle. Pas menja siluetu glavnog lika koji je počeo kao velika zvezda da bi pao veoma nisko. Mislio sam da je dirljivo da postoji neko ko je uvek uz njega i ko na kraju pokušava da ga spase.

Jedna od ključnih scena u filmu je kada se kroz membranu nemog filma za trenutak probije zvuk...

Prvobitna ideja je bila da ispričam priču o glumcu koji dolazi iz nemog filma i odjednom svet postaje bučan, ljudi oko njega počinju da pričaju i on je jedini koji nema glas. Pojava zvuka je njegova noćna mora. Ali to nije bilo dovoljno za dugometražni film i na kraju je od početne ideje ostala samo ova scena, koja dobro ilustruje sudbinu glavnog lika. Dok sam pisao scenario pomislio sam kako je on poput mene, jer hoće da snimi nemi film kada svi rade zvučne filmove, što je i moj slučaj. Zabavljalo me je što je njegov film ispao jako loš. Poruka je da ponos može da vas navede da napravite mnogo grešaka.

Film je sniman u formatu 1.33, istom onom u kome su snimani prvi filmovi. Jeste li osećali neka ograničenja?

To je divan format, jedini format filmske slike u kome možete da snimate neke vertikale i dijagonale. U današnjim filmovima više ne vidite vertikale. U 1.33 formatu krupni plan dobija na izražajnosti, ne postoji ništa osim glumca. Ili kada radite američki plan, fokus je na glumcu i prostoru oko njega, nemate deset metara levo i deset metara desno u kadru. Čini nam se da gubimo neke frejmove, ali moj je utisak da dobijamo. Uvek je isto sa ograničenjima, nateraju vas da pronađete slobodu. I crno-beli film je divan za glumce, omogućava da se postigne neka vrsta empatije.

Da li je isti pristup pisanju scenarija za nemi film i film sa dijalozima?

Najveći izazov je bio kako da pojednostavim priču tako da ne bude suviše komplikovana za snimanje, da ne bude previše likova, da radnja ne bude suviše složena kako se ne bi izgubili. Nije isto kada gledate nemi film i kada hoćete da ga snimite, jer onda morate da uđete duboko u suštinu njegovog funkcionisanja. Zato sam gledao mnogo filmova iz tog perioda, kako bih razumeo pravila, izbegao zamke i shvatio koju slobodu nudi ova forma. Onda sam odlučio da sve zaboravim i pronađem svoju priču. Ali čak i ako to pokušate, scene vam se vraćaju i dok pišete često pomislite: „To što sam video u tom filmu je odlično za ovo što hoću da kažem. Ukrašću to i staviti ovde”.

Koji filmovi su Vam bili glavna inspiracija?

Lista je dugačka, ali obično izdvajam Murnauov film „Gradska devojka”, zatim filmove Jozefa fon Šternberga „Podzemlje” i „Dokovi Njujorka”, remek-delo Toda Brauninga „Nepoznati”, iako u mom filmu nema referenci na njega, filmove „Gomila” Kinga Vidora i „Četiri sina” Džona Forda, Ljubičeve nemačke filmove, sve od Čaplina. Ali članovima ekipe sam rekao da ne gledaju previše Čaplina, jer on je takav genije da sve što važi za njega ne važi za druge. I Frenk Borzegi ima divne ljubavne priče. Njegov film „Sedmo nebo” je remek delo.

Da li je bilo teško pronaći sredstva za snimanje?

Uspeh prethodna dva filma mi je otvorio vrata. Mnogi producenti su me pitali šta hoću dalje da radim i ukazala mi se prilika da im predložim nemi film. I odjednom ih više nije bilo, sklonili su se jer im filmska industrija kaže da tu nema novca. Veći problem je bio što je film crno-beli, jer tržišni zakoni ne važe za ove filmove, pošto ih niko ne snima, pa ne znaju kako da se izjasne. Onda sam sreo producenta Tomasa Langmana koji je bio veoma hrabar i uložio svoj novac u film, što više niko ne radi. Budžet od 10 miliona evra nije ogroman, ali je veliki. Kada pogledate scenario i saberete sve troškove, uvek izgleda preskupo. Svi drugi producenti su tražili da se izmeni scenario kako bi se smanjili troškovi, a Tomas je rekao da niko neće ništa da skraćuje zbog novca. Štitio me je protiv sopstvenih interesa. U jednom trenutku je uspeo da nađe 8.5 miliona. Rekao sam mu: „Tomase, izvini, ne mogu da uradim za 8 miliona, bolje da zaboravimo na čitavu stvar jer će to onda biti neki osrednji film”. On je onda uložio svojih milion evra i završili smo snimanje. Sada su svi poludeli za ovim filmom ali u početku niko nije hteo da radi sa nama.