Dosta s beskorisnim!

U mnogim oblastima, danas je postalo jasno – bilo da se radi o corporate social responsibility, međunarodnom krivičnom pravu, gerontopsihijatriji ili creative cities – koliko druge discipline ne mogu da se odreknu rada humanističkih nauka i studija kulture. U praksi su, dakle, one važnije nego ikada do sada, ali njihova slika o sebi hramlje za stvarnošću.
Iluzija da su humanističke nauke i studije kulture avangarda koja se bolje razume u društveni razvoj nego prirodne ili tehničke nauke munjevito se raspala 1989. godine, u nepredviđenoj propasti Istočnog bloka; sve discipline društvenih nauka do danas su u šoku zbog toga, i to u toj meri da čak ni ne opisuju dovoljno trajne preobražaje koji danas iz korena menjaju i životni svet zapadnih društava.

To znači da se za sada završilo doba hladnih ratova i konkurencija sistema; ono o čemu se sada radi, u neobičnom obrtu istorije, jesu vreli sukobi oko prostora i resursa, a oni će tokom sledećih decenija imati fundamentalne posledice po oblik našeg društva. Ono što trenutno nazivamo "klimatskim promenama" postaće najveći društveni izazov modernog doba – posebno zato što postaje neizbežno pitanje kako treba postupiti sa masama izbeglica koje tamo odakle dolaze više ne mogu da egzistiraju, i koje bi želele da učestvuju u šansama za preživljavanje u privilegovanim zemljama.

Iz proučavanja genocida znamo kako brzo rešavanje socijalnih pitanja može preći u radikalne definicije i smrtonosne radnje, i predupređivanje tako nečeg postaće provera toga umeju li društva da uče od istorije ili ne. Usled toga bi praktičan uvid u nužnost sprečavanja najgorih posledica ekoloških promena zahtevao globalnu kulturu učestvovanja, koja danas još deluje potpuno nezamislivo, ali o kojoj se hitno mora razmišljati.

Uopšte uzev, humanističkim naukama i studijama kulture moraće se dozvoliti da definišu svoj predmet šire nego do sada: jer, neurologija nas je podučila tome da razvoj ljudskog mozga teče u zavisnosti od iskustava, dakle u kulturnim specifičnostima, zbog čega se u ljudskom području uopšte ne mogu razdvojiti područja postojanja prirode i kulture. Studije kulture moraju u većoj meri da iskoriste one nalaze prirodnih nauka koji im pomažu da primerenije opisuju društva: dakle, da razumeju zašto su ljudi shvatljiviji kao deo mreže nego kao pojedinci, da erozija tla za sobom ubrzo povlači eroziju društva, šta su emocije i kako se one modernizuju pod kulturnim uticajima ili šta su biosocijalni uslovi za dalji opstanak homo sapiensa. Njegova najmoćnija tehnika preživljavanja za sada se sastoji u tome da su mu njegova svest i pamćenje otvorili onaj beskonačni prostor između zahteva i rešavanja koji nazivamo kulturom.

Znači, taj prostor je od presudne važnosti, a humanističke nauke i studije kulture bez otvaranja svoje oblasti proučavanja neće biti u stanju da zauzmu onu odgovornu ulogu koja im pripada naočigled radikalno novih društvenih problema: one odvajkada ne proizvode sprave, zgrade, vozila niti fabrike, već komentare, analize, ideje i istorije. Takve su istorije mogle, kao što je pokazao dvadeseti vek, da poseduju neverovatnu destruktivnu silu, ali ponekad su i – recimo što se tiče istorije ljudskih prava – od značajnog civilizatorskog dejstva. Ono što smo izgubili zbog spoznajnog šoka 1989, i u šta su prividni pragmatici u ekonomskim i političkim elitama uspeli da nas razuvere sa isuviše uspeha, jeste pitanje koje odlučuje o svemu: Kako hoćemo da živimo? Ovo pitanje se postavlja upravo pod uslovima sveobuhvatnih klimatskih promena i globalizovanog klasnog društva u kome ni ekološka ni socijalna politika ne mogu biti sposobne za budućnost ako su smišljene sa nacionalno-državnog stanovišta. Utoliko će novo shvatanje uloga humanističkih nauka i studija kulture morati da revitalizuje i ono što je predugo delovalo kao preživelo: pojam političkog.

Harald Velcer
(DIE ZEIT) Prevela: Tijana Tropin