Idemo dalje

Današnji dan jeste bitan bez obzira na to što je kod nas postalo nepristojno biti optimističan po bilo kom pitanju. Pružen je odgovor na jedno veliko pitanje – gde pripadamo i gde želimo da budemo. Srbiji je mesto u Evropi i tu se nalaze vrednosti kojima treba da težimo.

Da, tačno je da se unija nalazi u velikoj krizi za koju još niko ne zna kako će se završiti i da se možda ukrcavamo na voz kome ne znamo krajnju destinaciju, ali je sasvim sigurno da sami na ovoj balkanskoj stanici ne možemo ostati. Ukoliko smo bilo šta do sada morali naučiti iz istorije, to je da ne možemo sami, i u još gorem slučaju, ne možemo sami protiv svih. Probali smo tako i bili smo dovedeni na rub propasti. Dobijen status kandidata je daleko od odgovora na sva pitanja. Po mnogo čemu to je više početak nečega umesto srećnog kraja. Taman toliko koliko Srbija može biti bolja, toliko će biti prepreka na putu do članstva.

Dve glavne zamerke će biti upućene – prva je ta da se kandidatura „ne maže na hleb”, a druga je da je status kandidata „plaćen Kosovom” i da je to maltene ravno veleizdaji. Prva zamerka je razumljivija. Teško je u kratkom roku jednu suštinski geostratešku odluku prevesti u boljitak svakodnevnog života građana. Čak i kada je pao Berlinski zid trebalo je petnaest godina za zemlje istočnog bloka da uspešno prođu kroz tranziciju, uključujući i istočnu Nemačku.

Taj put se za neke od tih zemalja nije ni završio. U idealnoj situaciji kada bi mi imali stabilne institucije, niski stepen korupcije, bolju infrastrukturu itd., prošlo bi dosta dok bi se zaista živelo bolje, a pitanje je kada ćemo imati takve poželjne okolnosti. Potrebno je zaista puno vremena, a običnog čoveka niko ne može kriviti što on želi da njegov život, inače kratak po definiciji, učini boljim odmah i sada. Zato treba smanjiti obećanja o „avionima i kamionima” i dati realnija očekivanja kako kao društvo ne bismo zapadali u nihilizam i ogorčenje. Zato će predstojeća izborna kampanja biti test zrelosti stranaka u pogledu komunikacije sa građanima.

Druga zamerka se tiče sporazuma u dijalogu Beograda i Prištine o regionalnom predstavljanju. Kritičari kandidature u tome vide verovatno 56. čin u postepenom odustajanju Srbije od Kosova. Deo opozicije kojem je pitanje Kosova „težak smor” čak i pozdravlja dogovor smatrajući ga dokazom uspeha njihovih naprednih i modernih ideja, dok drugi deo opozicije iz istih razloga napada sporazum samo sa drugog krila. Argumente i prve i druge grupe očigledno nije čula celokupna politička scena u Prištini, predvođena Aljbinom Kurtijem, koja sporazum između Beograda i Prištine smatra odustajanjem od sopstvene državnosti i pobedom Srbije.

Izgleda da neko ovde nije u pravu ili se ovo pitanje pokušava zloupotrebiti radi stranačkih interesa. Suština sporazuma u vezi sa Kosovom je da će ono polako biti uključivano u evropske tokove, ali u jednoj bitno ograničenoj formi suvereniteta. Kosovo* je praktično skrenuto na kolosek iz kog će se vrlo teško prebaciti na onaj uobičajeni za druge države i to će se odraziti na prirodu njegovih ugovornih odnosa sa EU. U praksi, to znači da će Kosovo imati trgovinske i slične sporazume sa unijom kao što to imaju razne egzotične carinske i posebne administrativne oblasti poput Makaa ili Hongkonga, ali ne i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. To će biti tako ne zbog toga što će Srbija biti puno jaka već zato što pet zemalja EU neće promeniti svoj stav u pogledu priznavanja Kosova. Na neki način, pitanje Kosova će više preći u ruke ovih pet zemalja nego Srbije, barem dok ne dođe do novog političkog dogovora sa kojim će Beograd moći biti zadovoljan.

Kome ovo nije jasno neka sačeka da Kosovo dobije Studiju izvodljivosti. Sigurno je da će neko zameriti što u ovim rečenicama vidi nekorektnost u pogledu „sivog horizonta” za Prištinu, ali šta uopšte ima loše u tome zalagati se za razumevanje i dogovor umesto politike autošovinizma i prihvatanja diktata kao sopstvenog programa.

Na kraju će se možda i reći – Evropa nije bila fer prema nama. Veoma moguće da je to tačno. Ipak, ko je ikada i računao na to da je život uvek fer. Mi smo nebrojeno puta bili skloni idealističkim i utopističkim shvatanjima sveta da bi posle padali u razočaranje zato što to nije tako posle čega je sledilo zatvaranje u sebe. Lekcije su naučene. Idemo dalje.