Идемо даље

Данашњи дан јесте битан без обзира на то што је код нас постало непристојно бити оптимистичан по било ком питању. Пружен је одговор на једно велико питање – где припадамо и где желимо да будемо. Србији је место у Европи и ту се налазе вредности којима треба да тежимо.

Да, тачно је да се унија налази у великој кризи за коју још нико не зна како ће се завршити и да се можда укрцавамо на воз коме не знамо крајњу дестинацију, али је сасвим сигурно да сами на овој балканској станици не можемо остати. Уколико смо било шта до сада морали научити из историје, то је да не можемо сами, и у још горем случају, не можемо сами против свих. Пробали смо тако и били смо доведени на руб пропасти. Добијен статус кандидата је далеко од одговора на сва питања. По много чему то је више почетак нечега уместо срећног краја. Таман толико колико Србија може бити боља, толико ће бити препрека на путу до чланства.

Две главне замерке ће бити упућене – прва је та да се кандидатура „не маже на хлеб”, а друга је да је статус кандидата „плаћен Косовом” и да је то малтене равно велеиздаји. Прва замерка је разумљивија. Тешко је у кратком року једну суштински геостратешку одлуку превести у бољитак свакодневног живота грађана. Чак и када је пао Берлински зид требало је петнаест година за земље источног блока да успешно прођу кроз транзицију, укључујући и источну Немачку.

Тај пут се за неке од тих земаља није ни завршио. У идеалној ситуацији када би ми имали стабилне институције, ниски степен корупције, бољу инфраструктуру итд., прошло би доста док би се заиста живело боље, а питање је када ћемо имати такве пожељне околности. Потребно је заиста пуно времена, а обичног човека нико не може кривити што он жели да његов живот, иначе кратак по дефиницији, учини бољим одмах и сада. Зато треба смањити обећања о „авионима и камионима” и дати реалнија очекивања како као друштво не бисмо западали у нихилизам и огорчење. Зато ће предстојећа изборна кампања бити тест зрелости странака у погледу комуникације са грађанима.

Друга замерка се тиче споразума у дијалогу Београда и Приштине о регионалном представљању. Критичари кандидатуре у томе виде вероватно 56. чин у постепеном одустајању Србије од Косова. Део опозиције којем је питање Косова „тежак смор” чак и поздравља договор сматрајући га доказом успеха њихових напредних и модерних идеја, док други део опозиције из истих разлога напада споразум само са другог крила. Аргументе и прве и друге групе очигледно није чула целокупна политичка сцена у Приштини, предвођена Аљбином Куртијем, која споразум између Београда и Приштине сматра одустајањем од сопствене државности и победом Србије.

Изгледа да неко овде није у праву или се ово питање покушава злоупотребити ради страначких интереса. Суштина споразума у вези са Косовом је да ће оно полако бити укључивано у европске токове, али у једној битно ограниченој форми суверенитета. Косово* је практично скренуто на колосек из ког ће се врло тешко пребацити на онај уобичајени за друге државе и то ће се одразити на природу његових уговорних односа са ЕУ. У пракси, то значи да ће Косово имати трговинске и сличне споразуме са унијом као што то имају разне егзотичне царинске и посебне административне области попут Макаа или Хонгконга, али не и Споразум о стабилизацији и придруживању. То ће бити тако не због тога што ће Србија бити пуно јака већ зато што пет земаља ЕУ неће променити свој став у погледу признавања Косова. На неки начин, питање Косова ће више прећи у руке ових пет земаља него Србије, барем док не дође до новог политичког договора са којим ће Београд моћи бити задовољан.

Коме ово није јасно нека сачека да Косово добије Студију изводљивости. Сигурно је да ће неко замерити што у овим реченицама види некоректност у погледу „сивог хоризонта” за Приштину, али шта уопште има лоше у томе залагати се за разумевање и договор уместо политике аутошовинизма и прихватања диктата као сопственог програма.

На крају ће се можда и рећи – Европа није била фер према нама. Веома могуће да је то тачно. Ипак, ко је икада и рачунао на то да је живот увек фер. Ми смо небројено пута били склони идеалистичким и утопистичким схватањима света да би после падали у разочарање зато што то није тако после чега је следило затварање у себе. Лекције су научене. Идемо даље.