Za tri meseca 600 prijava nasilja u školama

Od 8. decembra, kako je Ministarstvo prosvete i nauke otvorilo prvi SOS telefon (0800-200-201) za prijavljivanje nasilja u školama, prosvetni inspektori zabeležili su 600 poziva i to uprkos činjenici da su đaci u tom periodu imali jedan uobičajen i jedan vanredni raspust. Po rečima načelnika prosvetne inspekcije Velimira Tmušića, nasilje je u porastu, a ono što do sada prikupljeni podaci pokazuju jeste da postoji pokušaj skrivanja nasilja u školama.

– Nasilje se skriva najčešće u početnoj fazi i to onda kada je moguće delovati preventivno. To važi i za roditelje, koji se plaše posledica ukoliko nasilje prijave nastavniku ili inspekciji. Iako je još rano da se daju precizni podaci na osnovu dosadašnjih poziva, ipak se može reći i da je uočena i neobaveštenost da se problemi reše kada je već uočeno da nasilje postoji – rekao Tmušić na dvodnevnoj konferenciji „Dobre prakse i partnerstva – ključ efikasnog, kvalitetnog i pravednog obrazovanja” koja se održava u Centru „Sava”.

On je pojasnio i da su obično problematični učenici oni koji potiču iz porodica u kojima već postoji nasilje i dodao da je u planu formiranje koalicija protiv nasilja, jer ovo nije problem samo škole ili ministarstva, već je to društveni problem.

U okviru radionice na temu školskog nasilja, upućena je kritika medijima koji „jure za nasiljem”, a istovremeno retko pišu o primerima dobre prakse, odnosno školama koje se već godinama uspešno bore protiv ovog problema. Zato su prikazani neki od pozitivnih primera, počevši od – Bujanovca.

Prevencija nasilja je poseban izazov u multikulturalnim sredinama, a Bujanovac je grad u kojem su škole podeljene i etnički i fizički, rekla je Tatjana Popović iz Nensen dijalog centra Srbija. Tijana Jocić i Leon Sejdini su đaci dve takve škole, ali kažu da su kroz medijaciju mnogo naučili o nenasilnoj metodi komunikacije, ali i da ima mnogo više tema koje ih vezuju nego onih koje ih razdvajaju.

– Ja sam učenik osmog razreda i kada sam dežurni pomažem u rešavanju svakodnevnih problema u školi, a za to vreme nosim majicu na kojoj piše da sam školski medijator, dakle svi to znaju – ispričao je Sejdini, uz buran aplauz nastavnika okupljenih u Centru „Sava” koji su pozdravili hrabar gest nošenja majice i učešća u projektima ovakve vrste.

– Osnovna škola „Miroslav Antić” ima 1.300 đaka i 90 zaposlenih, sa po 30 i 33 učenika u odeljenju. To je mala školska zgrada, ali veliki prostor da nasilje izbije na svakom koraku. Mi smo ipak primer dobre prakse, jer u prevenciji učestvuju svi – od tetkice i direktora, pa do roditelja i nekadašnjih đaka. Ključan osećaj, koji mora da se gradi, jeste osećaj pripadnosti školi – rekla je direktorka Biljana Radosavljević i navela primer kada su dva dana pred početak školske godine đaci, nastavnici, roditelji i nekadašnji đaci zajedno od snega očistili 3,5 hektara školskog dvorišta.

Dejan Zlatić iz Saveta roditelja OŠ „Velimir Markićević” iz Majdanpeka kaže da se za pet godina klima u školi veoma promenila, da sada dete potpuno mirno šalje na časove, znajući da će ono biti bezbedno u školi i da će biti zaštićeno u proceduri koja usledi ukoliko prijavi nasilje.

Zorica Panić, psiholog u Desetoj beogradskoj gimnaziji kaže da pre nego što se krenulo sa specifičnim programom prevencije nasilja u ovoj školi, među mladima je vladala strašna apatija. Na pitanje šta radiš u slobodno vreme, oni su odgovarali sa „blejim, visim, smaram se, bedačim se”. Na drugo pitanje – zašto na primer ne idu u bioskop, odgovor je bio „sa kojim parama”.

– Tada smo rešili da promenimo stvari i školskih magacin preuredimo u školski omladinski klub (ŠOK). Klinci su taj prostor prihvatili, sami sredili, svakoga radnog dana imamo radionice na razne teme, prilagođavamo ih aktuelnim problemima u školi. Učestvuju i nastavnici roditelji koji dolaze jednom nedeljno, sede dva i po sata i traže još, što je potpuno neverovatno – ispričala je Zorica Panić.

Sandra Gucijan

-----------------------------------------------------------

Budi muško klub

Dragan Mikić, učenik Poljoprivredne škole iz Prokuplja je član jednog od desetak „Budi muško kluba”, koliko ih ima u Srbiji. On kaže da je cilj da se pokaže da pravi muškarac nije nasilan i da ume da poštuje drugi pol. „Ušao sam u klub iz radoznalosti, uprkos provokacijama i zadirkivanju ’da smo mi manje muškarci, pa da nam je zato potrebna ovakva potvrda’. Danas nas devojke gledaju drugim očima, a ostali poštuju, sada imamo više razumevanja i tolerancije, a zajedno sa nama u akcije idu i naši profesori”, ispričao je Mikić.