За три месеца 600 пријава насиља у школама

Од 8. децембра, како је Министарство просвете и науке отворило први СОС телефон (0800-200-201) за пријављивање насиља у школама, просветни инспектори забележили су 600 позива и то упркос чињеници да су ђаци у том периоду имали један уобичајен и један ванредни распуст. По речима начелника просветне инспекције Велимира Тмушића, насиље је у порасту, а оно што до сада прикупљени подаци показују јесте да постоји покушај скривања насиља у школама.

– Насиље се скрива најчешће у почетној фази и то онда када је могуће деловати превентивно. То важи и за родитеље, који се плаше последица уколико насиље пријаве наставнику или инспекцији. Иако је још рано да се дају прецизни подаци на основу досадашњих позива, ипак се може рећи и да је уочена и необавештеност да се проблеми реше када је већ уочено да насиље постоји – рекао Тмушић на дводневној конференцији „Добре праксе и партнерства – кључ ефикасног, квалитетног и праведног образовања” која се одржава у Центру „Сава”.

Он је појаснио и да су обично проблематични ученици они који потичу из породица у којима већ постоји насиље и додао да је у плану формирање коалиција против насиља, јер ово није проблем само школе или министарства, већ је то друштвени проблем.

У оквиру радионице на тему школског насиља, упућена је критика медијима који „јуре за насиљем”, а истовремено ретко пишу о примерима добре праксе, односно школама које се већ годинама успешно боре против овог проблема. Зато су приказани неки од позитивних примера, почевши од – Бујановца.

Превенција насиља је посебан изазов у мултикултуралним срединама, а Бујановац је град у којем су школе подељене и етнички и физички, рекла је Татјана Поповић из Ненсен дијалог центра Србија. Тијана Јоцић и Леон Сејдини су ђаци две такве школе, али кажу да су кроз медијацију много научили о ненасилној методи комуникације, али и да има много више тема које их везују него оних које их раздвајају.

– Ја сам ученик осмог разреда и када сам дежурни помажем у решавању свакодневних проблема у школи, а за то време носим мајицу на којој пише да сам школски медијатор, дакле сви то знају – испричао је Сејдини, уз буран аплауз наставника окупљених у Центру „Сава” који су поздравили храбар гест ношења мајице и учешћа у пројектима овакве врсте.

– Основна школа „Мирослав Антић” има 1.300 ђака и 90 запослених, са по 30 и 33 ученика у одељењу. То је мала школска зграда, али велики простор да насиље избије на сваком кораку. Ми смо ипак пример добре праксе, јер у превенцији учествују сви – од теткице и директора, па до родитеља и некадашњих ђака. Кључан осећај, који мора да се гради, јесте осећај припадности школи – рекла је директорка Биљана Радосављевић и навела пример када су два дана пред почетак школске године ђаци, наставници, родитељи и некадашњи ђаци заједно од снега очистили 3,5 хектара школског дворишта.

Дејан Златић из Савета родитеља ОШ „Велимир Маркићевић” из Мајданпека каже да се за пет година клима у школи веома променила, да сада дете потпуно мирно шаље на часове, знајући да ће оно бити безбедно у школи и да ће бити заштићено у процедури која уследи уколико пријави насиље.

Зорица Панић, психолог у Десетој београдској гимназији каже да пре него што се кренуло са специфичним програмом превенције насиља у овој школи, међу младима је владала страшна апатија. На питање шта радиш у слободно време, они су одговарали са „блејим, висим, смарам се, бедачим се”. На друго питање – зашто на пример не иду у биоскоп, одговор је био „са којим парама”.

– Тада смо решили да променимо ствари и школских магацин преуредимо у школски омладински клуб (ШОК). Клинци су тај простор прихватили, сами средили, свакога радног дана имамо радионице на разне теме, прилагођавамо их актуелним проблемима у школи. Учествују и наставници родитељи који долазе једном недељно, седе два и по сата и траже још, што је потпуно невероватно – испричала је Зорица Панић.

Сандра Гуцијан

-----------------------------------------------------------

Буди мушко клуб

Драган Микић, ученик Пољопривредне школе из Прокупља је члан једног од десетак „Буди мушко клуба”, колико их има у Србији. Он каже да је циљ да се покаже да прави мушкарац није насилан и да уме да поштује други пол. „Ушао сам у клуб из радозналости, упркос провокацијама и задиркивању ’да смо ми мање мушкарци, па да нам је зато потребна оваква потврда’. Данас нас девојке гледају другим очима, а остали поштују, сада имамо више разумевања и толеранције, а заједно са нама у акције иду и наши професори”, испричао је Микић.