Pročešljavanje Srbije

Eto nas. Posle dve godine stigli smo do Brisela trasom kojaje, zaobilazeći Kosovsku Mitrovicu, vodilapreko Prištine, ali dug je put od briselskog terminala na koji smo spustili nogu, do centra, tamo gde susedištaevropskih institucija.

Kraj početka ili početak kraja?

Ima dobitnika evropskog poklona u obliku dokumenta o kandidaturi koji su skloni da govore o „kraju početka“, uspešnom finišu višegodišnjeg procesa približavanja EU.

Marketinška dimenzija slavlja značila bi sebično prisvajanje proevropskog truda mnogih pregalaca ovdašnje društvene scene. Ako toga bude i više, a biće, znamo zašto. Približavaju se izbori.

O „početku kraja“, novom startu višegodišnjeg približavanja koje tek predstoji, češće govore hladnije glave koje su odolele izazovu. Ističući da je status kandidata „veliko, mada ne i epohalno ostvarenje“, njima se, na sreću, pridružio i Boris Tadić.

Razmišljam šta nas sve čeka i zamišljam Briselgde uglancane birokrate filigranski proučavaju spise i dopise, analize, statistike, depeše, normativna akta. Potom, ne manjom revnošću,prate – to se zove monitoring – šta je od zahtevanog i obećanog ostvareno.

Još nismo dobili datumpočetka pregovora. Ne bih da kvarim slavlje, ali više je nego jasno da će posao koji predstoji biti složeniji i teži od etape za nama. Delom zbogEvropskeunije. Nisu tražili da reformski radimo na više razboja.

Državnici EU pojednostavili su situaciju: njih je ovoga puta zanimalo samo Kosovo, normalizacija na relaciji Beograd–Priština. Mora da su procenili da Srbija ne bi bila u stanju da paralelno ispunjava svu silu reformskih zahteva koji se od nje očekuju.

To što je njima bilo pojednostavljeno ne znači da nama nije bilo komplikovano. Nikako. Mnoge je zabolela glava, ali na kraju su pronađene čarobne fusnote.

Nema,međutim,tih fusnota koje će nam pomoći u budućnosti, kada se odredi kalendarski startpregovora. Srbija će biti pročešljavana najmanje 80 puta. Prvi prolazak kroz 35 poglavlja u kojima se određuje sve i svašta što Beograd treba da ispuni da bi se kvalifikovao za ulazak u EU.

Onda poslednje čitanje istih 35 poglavlja o reformi sudstva, borbi protiv korupcije, ispunjenju ekonomskih i finansijskih standarda… Pa završna dokumenta.

Biće to teži posao od kosovskog. Ovaj je tražio emotivna odricanja u suočavanju sa stvarnošću. Pretpostavljao je neku vrstu odvezivanja od pozicije kosovskih talaca koju su političari sami sebi nametali.

Zahtevao je dozu mađioničarskog napuštanja retorike minulih vremena,a da se ne povrede ustav i ona njegova preambula. Tražio rušenje barikada i napuštanje rovova koje su isti ti političari sami iskopali i u kojima smo proveli više nepotrebnih godina.

Ovaj koji predstoji znači da izlazimo iz faze u kojoj je vlast mogla gromoglasno da se hvali kolekcijom proevropskih zakona koji su u skupštini, po ubrzanom postupku, prihvatani na angro.

Bugari su, u oskudici vremena, usvajali zakone u originalnoj verziji na engleskom, pa su posle dobijali packe jer propise o borbi protiv korupcije nisu efikasno sprovodili. Poželjnoje da ne ponovimo takve greške.

Koliko će tek biti posla, već nagoveštavanezadovoljstvo Evropejaca reformama našeg pravosuđa – bolne teme koja posle Kosova prva stiže na red.Pitajte Vensana Dežera, ambasadora EU u Beogradu, zašto je bio neomiljen dok je službovao u Zagrebu. Uterivao je Hrvatsku u pravosudni red.

Dakle, pre nego što članstvo Srbiji donese rast ekonomije i bolji život, pre nego što obezbedi istinsku vladavinu prava i oslobodi je sistemske korupcije, povrati veru u institucije... moraće još mnogo toga da se promeni, reformiše.

Težački rad koji sve čeka neće moći da se odugovlači pozivanjem na svete reči, crvena slova i crvene linije, ne asocira na Jerusalim, ne može da se sakrije u kolevki nacije.

Aktuelna vlast slavi pobedu, pa možda procenjuje da nije baš pravi trenutak da svom narodu pred izbore saopšti koliko će morati da čeka na delatne rezultate „najevropskije vlade“ u srpskoj istoriji.

U pravu je Mlađan Dinkić kada kaže da će Srbija od EU imati koristi „ne danas, niti za pet godina, već za 20 godina“.

Ko će biti nosioci kolosalnog posla koji predstoji? Kladim se da će vodeće stranke zatražiti podršku mladih. Poput Vladimira Putina u Rusiji čija je stranka uoči današnjih izbora napravila spotove samo za mlade čija je poruka: „Ako vam je prvi put, neka bude Putin“.

Sve bi uz energiju i entuzijazam mladih izgledalo gotovo bajkovito da nema ono „ali“ koje sreću kvari. Koliko je svet ovdašnje politike u stanju da mobiliše i motiviše mlade? Vlast povlađuje mladima,ali šta čini da ih obrazuje, da im otvori perspektive zapošljavanja?

Ko umišlja da će pokrenuti neki radnoakcijaški duh davno minulih vremena, živi u arhivskoj zabludi. Ko misli da je mlade lako zavesti parolama o slobodi, demokratiji i prosperitetu takođe teško greši.

Stasala je nova generacija. Znam, nije njihova krivica što su rasli u vremenima teškim u svakom pogledu: sankcija, ratova, bombardovanja, siromaštva, besperspektivnosti, urušenog sistema obrazovanja, gubitka moralnog kompasa…

Da se ne lažemo, suviše malo toga se promenilo nabolje i posle dolaska demokratije. Kako seješ, tako i žanješ.

Mladi su apatični. Ako je suditi po ispitivanjima javnog mnjenja, koja pokazuju da danas više mladih želi da napusti zemlju nego u vreme Slobodana Miloševića, onda mrka kapa.

Ili su pragmatični. Iluzija je stranačkih lidera ako zaista misle da se većina mladih priključuje njihovim partijama zbog političkih ili kakvih drugih afiniteta. Učlanjuju se jer znaju da će samo tako mnogo lakše dobiti posao.

Ovde je zavedena pamfletska tiranija mladih, ali malo toga je učinjeno da se angažuju njihova energija i znanje, da se udalje od populističkog nacionalizma, huliganizma, klanjanja problematičnim folk-kultovima. Mnogo mladih obolelo je od instant kulture: žele sve, i to odmah. Poput tajkuna.

Žive u društvu koje se olako odreklo iskustva starijih. Pogledajte samo generaciju savetnika. I ne samo njih. „Izem ti ministra kome je živ deda“, kaže narod. Džaba što čitam kako su Nemci zaključili kolike su nezamenljive koristi radnici u svojim pedesetim.

Pretvaranje Srbije u regrutni centar pragmata i poslušnika, ili večitih buntovnika, neće doprineti njenoj neophodnoj unutrašnjoj promeni – koja nam je potrebnija od članske karte EU.

Pokazaće se – nije to neka mudrost – da je lakše rešiti probleme sa Prištinom, reformisati pravosuđe, uhapsiti nekog našeg Sanadera ili dobiti nov kredit od sumnjičavog MMF-a nego promeniti stanje duha u Srbiji.

Ali i taj posao treba obaviti. Tek tada će Tadić moći da kaže: „Siguran sam da i oni koji su planirali da odu iz zemlje danas razmišljaju da ostanu, i to je jedna dobit“.

Zato, kada ističemo zastave EU na srpske jarbole, možemo da se radujemo što će mnogi evroskeptici biti razuvereni. Što je Evropa pokazala da ne kuje zaveru da nas nikada ne primi.

Kada slavi kandidaturu, vlast mora da razmišlja da je u Briselu dala obećanja koja valja ispuniti. Političari će morati da se potrude da pridobiju one bez kojih ta obećanja neće moći da ostvare. Da svi zajedno ne bi ispali lažovi. Pred nama samima.