Specijalni poljubac

Sunovrat dinara za trenutak je ostao u senci kandidature Srbije za članstvo u EU. Mogućnost recidiva devedesetih i Šainovićeve inflacije izaziva među građanstvom ozbiljnu strepnju. Hoćemo li, dakle, ponovo kupovati benzin u plastičnim flašama i zarađivati milijarde?

Ozbiljni ljudi kažu da se to naprosto ne može ponoviti, ali ima ništa manje ozbiljnih koji misle da i te kako može. Hiljade ljudi će ostati bez svojih stanova. Rate su postale veće od svih primanja, i đavo će svakako doći po svoje. Na neuredne platiše država će uskoro nahuškati privatne uterivače. Nema bliske nade da se milion i pride nezaposlenih negde uhlebi, čak i ako osetimo najavljene kandidatske blagodeti. Narodne kuhinje baldisavaju od napora, tamo kažu da nema dovoljno jestiva za sve koji su gladni. A kandidata za tu vrstu prehranjivanja sve je više.

Možda se ipak valja obradovati prigodi koju donosi kandidatura. Vlast nije zapala u euforiju iz koje nema buđenja, ali beše tu vrućih čestitarskih poljubaca pred kamerama. Okretni Boža Đelić je čuvši dobru vest bodro poskočio i izljubio se sa Jorgovankom Tabaković. I to na državnoj televiziji, gde je ljubljenje skoro zvanični čin. Voditeljki, koja je donela muštuluk, Boža je ponudio samo ruku.

Ima čaršijskih tumačenja da je poljubac bio „latentno koalicioni”, ali i teških reči i vlaženja obraza tek će biti. Kampanja je upravo počela. Predsedniku države je bila potrebna bar jedna dobra vest, i on ju je doneo. Ali nema nagoveštaja, nema dobre ideje kako preživeti do boljih dana.

Poreklo bede u Srbiji najčešće se obrazlaže „višom silom”. Eto, zar se to ne vidi jasno, naše tegobe dolaze iz velikog sveta, kao i sve drugo. Šta mi tu da uradimo ovako mali i slabi, slamka među vihorove, osim da nekako opstanemo! A onda nas do boljih dana može držati samo optimizam, ključni pojam za svaki agitprop.

Guverner tvrdi da se sa domaćom valutom ne događa ništa ozbiljno, pa će dramatične, čak katastrofične najave ostati samo deo istorije koju slobodno ispisuju loši prognozeri.

Ako želi brzo buđenje iz agonije, nova vlada će morati da reformiše pre svega način vladanja. I to oštrim rezom, koji podrazumeva bolne reakcije simbioze države i podzemlja. Na standard stanovništva više se ne može (rekao bih i ne sme udarati), jer ovde merljivi kvalitet života naroda skoro i da ne postoji.

Ako je političkoj oligarhiji zaista stalo da se kandidatska pozicija ne pretvori u sudbinu večitog mladoženje (ili usedelice), ne bi smela da u dolazećem ciklusu vlasti ostane u sistemu partokratskog nepotizma.

Socijalna iskustva su najbolnija za društva koja neguju skupu državu. Neisplativi i gramzivi državni aparat ključni je izvor socijalne bede. Takva mašinerija, koja je korodirana i teško škripi pri pokušaju rada, zahteva neprekidna i sve veća koruptivna podmazivanja. Ili skupi, spori i teški, ali svakako isplativi remont.

Odlazeća vlada, koja se dirljivom upornošću održavala pune četiri godine, nije uspela da napravi dobar socijalni program. Nije uspela, možda čak ni pokušala da ubogi jug Srbije izvuče iz devetnaestog veka. Naravno da nova vlada ne može da opstane na dobrom programu preživljavanja izgladnelih, već samo na politici koja će socijalu svesti na simboliku, a ne na ključno pitanje razvoja.

Oligarhija na vlasti je, naravno, stvarala opsenu povodom vidnog socijalnog propadanja i nestajanja „srednje klase”, koja je u svakom normalnom društvu temelj blagostanja. Profesor Miodrag Zec tvrdi da neka politička objašnjenja povodom ekonomskog sunovrata deluju skoro komično.

Naravno da bi sve to bilo smešno da partokratska logika ne pokušava da zabašuri suštinu stvari, a to je plaćanje skupog aparata od više desetina hiljada ljudi, nicanje suvišnih agencija koje su loši duplikati već postojećih ministarstava. Ali su savršena sinekura za badavadžije iz partijskih kadrovskih fondova.

Na istom nivou je uzaludna borba sa političkim podzemljem koje je cementiralo svoje veze sa vlašću, ali i sa sivom zonom u kojoj su centri moći paralelne države. Oni su određivali smerove privatizacije i rasparčavanje društvenog bogatstva, punjenje dubokih džepova tajkunsko-političke grupacije. I naravno, trend gubitka radnih mesta i pojeftinjenje radne snage do afričkog nivoa.

Vladu koja dolazi čeka mnogo više posla nego što bilo ko od njih, u radovanju foteljama uopšte sluti. Jednostavno, građani Srbije od neposredno izabranih da vladaju, moraju da dobiju realne dokaze da im je bolje, i da boljitak tek sledi. Goli optimizam koji su nam već nudili, doveo je do beznađa.