Специјални пољубац

Суноврат динара за тренутак је остао у сенци кандидатуре Србије за чланство у ЕУ. Могућност рецидива деведесетих и Шаиновићеве инфлације изазива међу грађанством озбиљну стрепњу. Хоћемо ли, дакле, поново куповати бензин у пластичним флашама и зарађивати милијарде?

Озбиљни људи кажу да се то напросто не може поновити, али има ништа мање озбиљних који мисле да и те како може. Хиљаде људи ће остати без својих станова. Рате су постале веће од свих примања, и ђаво ће свакако доћи по своје. На неуредне платише држава ће ускоро нахушкати приватне утериваче. Нема блиске наде да се милион и приде незапослених негде ухлеби, чак и ако осетимо најављене кандидатске благодети. Народне кухиње балдисавају од напора, тамо кажу да нема довољно јестива за све који су гладни. А кандидата за ту врсту прехрањивања све је више.

Можда се ипак ваља обрадовати пригоди коју доноси кандидатура. Власт није запала у еуфорију из које нема буђења, али беше ту врућих честитарских пољубаца пред камерама. Окретни Божа Ђелић је чувши добру вест бодро поскочио и изљубио се са Јоргованком Табаковић. И то на државној телевизији, где је љубљење скоро званични чин. Водитељки, која је донела муштулук, Божа је понудио само руку.

Има чаршијских тумачења да је пољубац био „латентно коалициони”, али и тешких речи и влажења образа тек ће бити. Кампања је управо почела. Председнику државе је била потребна бар једна добра вест, и он ју је донео. Али нема наговештаја, нема добре идеје како преживети до бољих дана.

Порекло беде у Србији најчешће се образлаже „вишом силом”. Ето, зар се то не види јасно, наше тегобе долазе из великог света, као и све друго. Шта ми ту да урадимо овако мали и слаби, сламка међу вихорове, осим да некако опстанемо! А онда нас до бољих дана може држати само оптимизам, кључни појам за сваки агитпроп.

Гувернер тврди да се са домаћом валутом не догађа ништа озбиљно, па ће драматичне, чак катастрофичне најаве остати само део историје коју слободно исписују лоши прогнозери.

Ако жели брзо буђење из агоније, нова влада ће морати да реформише пре свега начин владања. И то оштрим резом, који подразумева болне реакције симбиозе државе и подземља. На стандард становништва више се не може (рекао бих и не сме ударати), јер овде мерљиви квалитет живота народа скоро и да не постоји.

Ако је политичкој олигархији заиста стало да се кандидатска позиција не претвори у судбину вечитог младожење (или уседелице), не би смела да у долазећем циклусу власти остане у систему партократског непотизма.

Социјална искуства су најболнија за друштва која негују скупу државу. Неисплативи и грамзиви државни апарат кључни је извор социјалне беде. Таква машинерија, која је кородирана и тешко шкрипи при покушају рада, захтева непрекидна и све већа коруптивна подмазивања. Или скупи, спори и тешки, али свакако исплативи ремонт.

Одлазећа влада, која се дирљивом упорношћу одржавала пуне четири године, није успела да направи добар социјални програм. Није успела, можда чак ни покушала да убоги југ Србије извуче из деветнаестог века. Наравно да нова влада не може да опстане на добром програму преживљавања изгладнелих, већ само на политици која ће социјалу свести на симболику, а не на кључно питање развоја.

Олигархија на власти је, наравно, стварала опсену поводом видног социјалног пропадања и нестајања „средње класе”, која је у сваком нормалном друштву темељ благостања. Професор Миодраг Зец тврди да нека политичка објашњења поводом економског суноврата делују скоро комично.

Наравно да би све то било смешно да партократска логика не покушава да забашури суштину ствари, а то је плаћање скупог апарата од више десетина хиљада људи, ницање сувишних агенција које су лоши дупликати већ постојећих министарстава. Али су савршена синекура за бадаваџије из партијских кадровских фондова.

На истом нивоу је узалудна борба са политичким подземљем које је цементирало своје везе са влашћу, али и са сивом зоном у којој су центри моћи паралелне државе. Они су одређивали смерове приватизације и распарчавање друштвеног богатства, пуњење дубоких џепова тајкунско-политичке групације. И наравно, тренд губитка радних места и појефтињење радне снаге до афричког нивоа.

Владу која долази чека много више посла него што било ко од њих, у радовању фотељама уопште слути. Једноставно, грађани Србије од непосредно изабраних да владају, морају да добију реалне доказе да им је боље, и да бољитак тек следи. Голи оптимизам који су нам већ нудили, довео је до безнађа.