Gazde žele komercijalne note

Na pitanje „Politike” od čega žive umetnici u Srbiji, gitarista Relja Turudić odgovara „od vazduha”, a violončelistkinja Milica Erić samo se grohotom nasmejala.

Mlada Milica Erić smeje se od muke. Ona nikada nije imala stalno zaposlenje. Svi njeni dosadašnji poslovi bili su honorarni ili volonterski, ponekad u vrednosti minimalca.

– Kad završite umetnički fakultet, nemate veliki izbor. Celog života sam se posvećeno školovala i nemam drugih veština. Meni je lakše jer imam svoj stan i bar ne moram da plaćam kiriju – navodi Milica.

Prema njenim rečima, klasična muzika u Srbiji potpuno je nebitna u moru drugih egzistencijalnih problema i zato ne veruje da na globalnom planu može da bude bolje. Zapaža da je i po klubovima sve lošija situacija. S obzirom na to da se bavi i džez pevanjem, pokušala je i da nastupa po beogradskim klubovima.

– Ako nije komercijalna, gazde tu vrstu muzike ne žele da plaćaju. Pevač koji na to pristane, za veče može da zaradi 30 evra, dok narodnjaci dostižu 70 evra – kaže violončelistkinja.

Milica je potražila posao i u muzičkim školama po Srbiji, međutim, objašnjava da većina škola nema odsek za violončelo, već samo za osnovne instrumente – klavir, violinu, gitaru, flautu, a ukoliko i postoji klasa za čelo, tamo već imaju profesora.

Naša sagovornica, međutim, ne posustaje. Da ima nade svedoči i podatak da je pre mesec dana počela da radi (honorarno) kao saradnik za međunarodnu saradnju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

Njen kolega gitarista Relja Turudić (1974) u Beogradu nije mogao da nađe posao. Relja je magistrirao u Ljubljani, pohađao nekoliko seminara kod poznatih gitarista, svirao po Evropi. Našao je zaposlenje u Vršcu, u muzičkoj školi „Josif Marinković”.

– Sedamdeset odsto profesora iz ove škole zapravo je beogradski kadar, pa opština profesorima plaća putne troškove. U Vršac idem dva puta nedeljno i držim časove u duploj smeni, i pre i posle podne. Mislim da će svršeni muzičari sve više da se suočavaju sa tim da će posao nalaziti van Beograda – smatra Turudić.

– Muzičari koji nisu zaposleni drže privatne časove ili sviraju po lokalima, a samo retki imaju koncerte. Još je veći problem u drugim žanrovima, džezu, na primer. Ko završi džez odsek u „Stankoviću”, a potom džez akademiju u svetu, kada se vrati, ne gine mu sviranje u klubovima za 2.000 dinara, za noć. U tom smislu, ja sam još dobro prošao – primećuje Turudić, koji nastoji da što više svira po Srbiji i Sloveniji.

– Voleo bih da umesto sadašnje plate od 43. 000 dinara, imam 63. 000. Bio bih tada zadovoljan i mnogo srećniji – otkriva svoju idealnu i još uvek nedostižnu platu ovaj profesor muzike. – Od umetnosti se retko ko obogatio, a ni profesori nigde u svetu nisu baš bogataši – miri se sa sudbinom Turudić.

Mirjana Sretenović

-----------------------------------------------------------

Težak je život od muzike

Svetislav Božić, kompozitor i profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, iz iskustva svojih studenata zna da je sreća ako muzičari dobiju posao i u široj struci.

– Besposlica muzičara je opšte mesto svuda u svetu. Takva je kob naše struke i, uopšte, sve fine i delikatne profesije koje podrazumevaju kontinuitet, ne cvetaju. Danas više nije pitanje kako do posla nego kako s ljubavlju sačekati posao. Muzika je delikatna umetnost i zato je teško živeti od nje kada progovori gola egzistencija i prazni stomaci – kaže Svetislav Božić.