Газде желе комерцијалне ноте

На питање „Политике” од чега живе уметници у Србији, гитариста Реља Турудић одговара „од ваздуха”, а виолончелисткиња Милица Ерић само се грохотом насмејала.

Млада Милица Ерић смеје се од муке. Она никада није имала стално запослење. Сви њени досадашњи послови били су хонорарни или волонтерски, понекад у вредности минималца.

– Кад завршите уметнички факултет, немате велики избор. Целог живота сам се посвећено школовала и немам других вештина. Мени је лакше јер имам свој стан и бар не морам да плаћам кирију – наводи Милица.

Према њеним речима, класична музика у Србији потпуно je небитна у мору других егзистенцијалних проблема и зато не верује да на глобалном плану може да буде боље. Запажа да је и по клубовима све лошија ситуација. С обзиром на то да се бави и џез певањем, покушала је и да наступа по београдским клубовима.

– Ако није комерцијална, газде ту врсту музике не желе да плаћају. Певач који на то пристане, за вече може да заради 30 евра, док народњаци достижу 70 евра – каже виолончелисткиња.

Милица је потражила посао и у музичким школама по Србији, међутим, објашњава да већина школа нема одсек за виолончело, већ само за основне инструменте – клавир, виолину, гитару, флауту, а уколико и постоји класа за чело, тамо већ имају професора.

Наша саговорница, међутим, не посустаје. Да има наде сведочи и податак да је пре месец дана почела да ради (хонорарно) као сарадник за међународну сарадњу на Факултету музичке уметности у Београду.

Њен колега гитариста Реља Турудић (1974) у Београду није могао да нађе посао. Реља је магистрирао у Љубљани, похађао неколико семинара код познатих гитариста, свирао по Европи. Нашао је запослење у Вршцу, у музичкој школи „Јосиф Маринковић”.

– Седамдесет одсто професора из ове школе заправо је београдски кадар, па општина професорима плаћа путне трошкове. У Вршац идем два пута недељно и држим часове у дуплој смени, и пре и после подне. Мислим да ће свршени музичари све више да се суочавају са тим да ће посао налазити ван Београда – сматра Турудић.

– Музичари који нису запослени држе приватне часове или свирају по локалима, а само ретки имају концерте. Још је већи проблем у другим жанровима, џезу, на пример. Ко заврши џез одсек у „Станковићу”, а потом џез академију у свету, када се врати, не гине му свирање у клубовима за 2.000 динара, за ноћ. У том смислу, ја сам још добро прошао – примећује Турудић, који настоји да што више свира по Србији и Словенији.

– Волео бих да уместо садашње плате од 43. 000 динара, имам 63. 000. Био бих тада задовољан и много срећнији – открива своју идеалну и још увек недостижну плату овај професор музике. – Од уметности се ретко ко обогатио, а ни професори нигде у свету нису баш богаташи – мири се са судбином Турудић.

Мирјана Сретеновић

-----------------------------------------------------------

Тежак је живот од музике

Светислав Божић, композитор и професор Факултета музичке уметности у Београду, из искуства својих студената зна да је срећа ако музичари добију посао и у широј струци.

– Беспослица музичара је опште место свуда у свету. Таква је коб наше струке и, уопште, све фине и деликатне професије које подразумевају континуитет, не цветају. Данас више није питање како до посла него како с љубављу сачекати посао. Музика је деликатна уметност и зато је тешко живети од ње када проговори гола егзистенција и празни стомаци – каже Светислав Божић.