Dva Ribnikara (1)

Mutne su prilike kao mutne reke: one izbace sav šljam na površinu. Odmah posle našeg ujedinjenja prestalo je doba heroja. Posle velikog broja imena koja su iz istorije jedne nacije prešla u istoriju sveta, javila su se imena demagoga. Njihovi su glasovi omeli da se čuju s kraja na kraj naše grude zvono vaskrsenja i himna pobede. Tek što su se savile trobojne zastave, razvili su se programi za cepanje i memorandumi strancima za pomoć protiv oslobođenja. Nisu nam dali ni časa vremena da se osvrnemo oko sebe, po onim grobljima koja su šira nego naše varoši, i bojištima na kojima su rešene tri istorijske misije. Videh jednog dana kako preko Terazija prolaze kroz gomilu dve vojvode koje će sutra na tom istom mestu stajati saliveni u bronzu, pokazujući mačem Bregalnicu ili Kolubaru. Ali ih toga dana ne prepozna publika, koja se osvrtala za jednim demagogom koji ne voli Srbiju, jednim od one dvojice-trojice koji su uzeli od nas u zaštitu jugoslovensku ideju, pravi demagozi koji ne mogu više nikog da nadmudre, ali mogu da nadviču. Nastala su druga vremena i druga viteštva. Jer, ima dve hrabrosti: jedni su hrabri jer se ničega ne boje, a drugi su hrabri jer se ničega ne stide.

Ova Jugoslavija se rodila u kacigi Srbije. Demagozi pokušavaju, međutim, da joj dokažu jedno sramno poreklo: poreklo deteta bez roditelja, sudbinu lepog devojčeta kojem se ne zna otac. A ona je delo epopeje, produkt genija jedne rase, iskupljenje jednog gigantskog naroda kojem nema ničeg ravnog pod suncem. Samo s takvim poreklom ova Jugoslavija izgleda proizvod poštenja i zasluga viteštva, jedan fakat koji se nameće za divljenje i za strah. Demagozi koji brane Jugoslaviju od Srbije bedniji su nego oni koji brane Srbiju od Jugoslavije! Jer, govoreći da Jugoslavija nije ničije delo vrše otvoreno izdajstvo prema njoj. Oni svode ovu veliku zemlju na jedan žalosni produkt slučajnosti, rezultat jednog sticaja prilika, i tuđi fabrikat, i na kukavno dete bez oca. Kad bismo i mi drugi imali takvo nisko mišljenje o svojoj otadžbini, ko bi je onda mogao voleti! Kad bi naši sinovi verovali da Jugoslavija nije kupljena skupom krvlju njihovih očeva na Kumanovu, Bregalnici, Kolubari i Crnoj reci, nego da je postala samo sticajem opštih prilika i političkim slučajem, zar bi oni pošli da do zadnje kapi krvi brane jednu tako žalosnu tekovinu i jedno kockarsko delo.

Jedno novo doba

Dva brata Ribnikara poginuli su na granici Bosne kao oficiri Srbije: jedan za drugim, u dva dana. Još nismo imali vremena da zastanemo pored ta dva groba i da kažemo šta oni znače za ovu Jugoslaviju i za našu kulturu. Za Jugoslaviju, jer su poreklom bili Slovenci; za našu kulturu, jer su bili novinari i tvorci jednog velikog nacionalnog lista. Njihov otac je Jugosloven iz onog velikog doba kada su se Zagreb i Ljubljana takmičili sa knez-Mihailovim Beogradom u nacionalnim osećajima, u ljubavi za nacionalno jedinstvo koje politički komedijaši stavljaju danas u sumnju. Za oca Ribnikara nije bilo dovoljno potrebno biti Srbinom da bi bio gotov Jugosloven; trebalo je biti Srbijanac odmetnik protiv tuđe tiranije; buntovnik protiv propalih naravi i neprijateljske kulture Beča i Pešte; ustaš protiv dinastije i birokracije koja drži u zatočenju čitave narode, borac za nacionalnu državu i sopstvenu kulturu; fanatik u veri da je genije našeg naroda budući genije evropskog istoka, demokrat koji svoj smisao o slobodi vuče iz svoje sjajne povesti i svoje nevine crkve.

Dva brata Ribnikara prolili su svoju krv kao oficiri za istu stvar za koju su prolili svoj znoj kao novinari. Njihova "Politika" bila je ogledalo tih čudnih ljudi, koji sad izgleda da su prešli preko Beograda kao čisti meteori ostavivši za sobom nas druge sa zasenjenim očima. Ja sam lično bio njihov drug u životu i na poslu, i njihova uspomena nigde me nije ostavila. Na Drini su bili oficiri, a u Beogradu su bili generali i vojvode. Jer, u vremenu u kome su držali pero u ruci, naša književnost i novinarstvo životarili su – prva u idili, a drugo u intrizi. Bilo je listova koji su širili tako ružan ton i prostački izraz da je novinarstvo rušilo društvo i trovalo porodice; ono je udarilo na čast prvih ljudi i najboljih građana; svojim odvratnim rečenicama otrovalo je bilo vazduh u Skupštini i postalo jezik sina sa ocem. Sve je bilo moguće reći bez konsekvencija, i najzad se primiti bez gnušanja. Zbog naše štampe, u jedno doba život je u našoj zemlji postao uzak i gorak, i srpski novinar bio je postao užas srpskog građanina. Jedna stara engleska hronika kaže da je u jednom velikom domu u Londonu držano veče, i dodaje s dubokim čuđenjem da je na njemu prisustvovao i jedan engleski novinar. Zatim kaže: "Što je najstrašnije, prisustvovala je i njegova žena!" Tada su prvi ljudi u našem žurnalizmu posvednevno bacali jedan drugom u lice pogrde i sumnjičenja koja su bila nedostojna i poslednjeg građanina. Niko nije bio siguran za svoje ime, i bilo je ljudi koji su platili životom te vendete bezimenih i maskiranih neprijatelja. Ne navodim ovde iz bola za njima, ono nekoliko velikih ljudi koji su bili dotučeni od ondašnje štampe. "Politika" je došla u to doba. Nju su pokrenuli dvojica novih i dobro školovanih ljudi. Oko njih su se odmah okupili prvi ljudi iz naše književnosti i nauke. S njom se odmah rodio interes za sve što je u politici bilo široko nacionalno: prvi put se interesovalo za sve što je bilo hrvatsko i slovenačko; Bosna i Maćedonija dobile su u tom listu svoj organ pred nacijom i stranim svetom. "Politika" je brzo postala izvor svih informacija za stranu diplomaciju u Beogradu i tuđu štampu po celom svetu. Setimo se doba Forgana i Fridjunga. Pešta i Beč su se obarali na "Politiku" najtežim optužbama, i upirali prstom na taj list da bi dokazali da Srbija hoće da pravi Jugoslaviju. "Politika" je bila jedan čitav novi smisao. Mnogi su u Beogradu smatrali uljudnim gospodski ton toga lista kao dokaz neborbenosti njegovih urednika; njihovu nepristrasnost, kao dokaz njihovog trgovačkog oportunizma; njihov široki nacionalizam, kao dokaz njihovog neinteresovanja za takozvana goruća pitanja; Njihovo negovanje književne kritike i književnog podlistka, kao visokoparnost i nadriknjištvo; njihovo izbegavanje pogrda, kao nepoznavanje nacionalnih retkosti i slikovitih mesta! Ali je većina – uvek naša mudra i poštena većina – brzo osetila šta je "Politika" donela sobom. Kulturni krugovi brzo su osetili da će taj novi list uspeti da se nametne u takvoj jednoj sredini beznadežnih građana koji su napadani od razbojnika na peru i varoških hajduka. Rodila se nada da će da preinači sama "Politika" ceo ton u našem žurnalizmu.

Srbin, koji jedini među narodima u svetu ima u svom jeziku reč uljudnost, što znači više nego učtivost i nego otmenost, osećao je koliko ta uljudnost reguliše život jednog društva i omogućava postojanje u zajednici. Svi su drugi novinari mrzeli "Politiku", ali niko nije smeo da na nju udari. Same ličnosti njenih urednika odvajale su se svojim gospodstvom od svojih drugova u štampi. Generacije koje su dolazile sa strane, navikle na život spokojan i otmen po velikim gradovima, nisu strahovale od napadača iz redakcija, jer je "Politika" već obećavala jedno novo doba. I naši su se listovi odista lagano preporađali uoči samih ratova i danas su možda na putu da se sasvim preporode. Od bivših hajdučkih busija, naši listovi postaju lagano naučne katedre i besedničke tribine; današnji srpski novinar postaje već kulturni faktor, što nije nikad bio, i nacionalni borac, kao novinar iz najbolje štampe. Ceo ton je u našem novinarstvu izmenjen. To se pokazalo u poslednje vreme naročito kad je izbio slučaj jednog Radića, prema kome je upotrebljena uljudnost i sav dobar tom srpskog društva, i to sa pažnjom kakva se nije pokazala ni prema jednom Pašiću.

(nastavlja se)