Klike na tajnom radu

Prikrivene opasnosti ugrožavaju nas i od ljudi, naročito ako su tajno organizovani. Ali ovoga puta ne mislim na zatvorene klubove tajkuna ili zadimljene pećine organizovanih kriminalaca, već na blaga i skoro bezazlena organizovanja ljudi po svim zajednicama gde ljudi dele svoj rad i bitisanje.

Ljudima je svojstveno druženje na poslu, rekao je znameniti Rudi Supek na „Kolarcu”, u vreme moje mladosti. On je za vreme Drugog svetskog rata bio kao napredan čovek bačen u logor, u Nemačkoj. Ubrzo je zapazio da se po logorskom krugu oni nesrećnici okupljaju u grupe. Uvek isti, složni i kad zapadnu u svađe. Kako je nemački konclogor bio internacionalan, mladi logoraš je primetio da se te grupe formiraju po nacijama: poljska, češka, srpska, francuska... Šta je tu bilo bitno: grupe su se uvek okupljale na istom mestu – branile su svoju teritoriju...

U mirnodopskim uslovima, Supekovo pravilo o druženju svih ljudi na poslu, podleže jednoj postupnosti (gradaciji).

Najbezazlenije su kolege. Oni se druže bez ikakvog interesa. Prostozato što vole da „ljudikaju”, da čuju ljudski glas, da prime osmeh i povere nekome ono što ih tišti. Druženje s kolegama otvoreno je i nagrađuje svakog životnom radošću.

Podizanje malog zida oko neke grupe u firmi, institutu ili fabrici i ministarstvu, otpočinje sa takozvanim interesnim grupama. One često povezuju ljude zajedničkim interesovanjem (pre nego interesom). Pomalo zatvorene jesu, ali nikako nisu tajne. Svi znaju u nekoj školi ili preduzeću koja to grupa uvek zajedno ide da šora fudbal. To su vrlo heterogene grupe inače: počev od mladih mišićima jakih momaka, sve do ostarelih sportista „večitih mladića” koji na betonu divljeg igrališta lome noge, krive kukove... Ali ipak zbog fanatične ljubavi prema svom životnom interesovanju, idu i dalje da gone „fucu”. Ostaju verni grupi.

Naravno u tipičnu „interesnu grupu” neće spadati nikakvi finansijski mešetari i špekulanti, nego pre pecaroši. I oni jedan drugome imaju da povere mnogo slatkih ali bezopasnih tajni.

Kao što vidimo, grupe ipak vole da se izoluju. Tako, postepeno, stižemo do tajnih grupa (pošto su tajne, bivaju i opasne, u manjoj ili većoj meri). To su klike!

Nemojmo misliti da ćemo neku kliku videti bilo gde. Niti će se oni okupiti na betonskom terenu malog fudbala, niti će se poređati pokraj reke u dugi niz ćutljivih posmatrača vode. Nećemo ih sresti ni u kafani na zajedničkom ručku. Naš sociolog Aleksandar Todorović rekao mi je 1974.: „Članovi klike se skoro nikad ne sastaju!” „Ali molim vas, rekli ste da one uzurpiraju znatan deo socijalnih prava i da su zato opasne po svoju okolinu. Kako to uspevaju ako se ne druže?” Sociolog mi odgovori: „Naivni, tajnom grupom neorganizovani ljudi (pisari, šoferi, dizajneri, modelari, kuvari, inženjeri, tehničari, kopači, bravari, čuvari i svi drugi) osećaju da ih neka sila guši, ali ne znaju ni ko ih tlači ni gde boravi otmičar njihovih prava! A to i jeste krajnji cilj klike – da ostane nepoznata. A kako bi ostala nepoznata kad bi priređivala zajedničke večerinke?”

Ispostavilo se da se oni sastaju samo nakratko. Vođa klike može nekog člana da sretne pred kapijom firme i da mu dobaci dve rečenice. U njima, slušaocu nerazgovetnim, biće jasno uputstvo šta da se danas uradi: „Treba rešiti ono već jedanput!” I dosta. Šta je to „ono” ne znamo ni mi ni slušalac. Ali znaju dvojica članova klike.

Todorović me je impresionirao tada, pre 38 godina, rečenicom: „Neki put je dovoljno da vođa klike, usred zbora gde sedi cela firma, samo pogleda jednog od članova, i malo podigne obrve – onaj odmah shvati da treba da skoči i da napadne onog ko u taj čas govori...” Danas, tehnika je klikama podarila idealno oruđe za rad bez sastajanja: mobilni!

U to vreme popularna hajka na uzurpatore prava radničke klase, a podsticana i od predsednika države, bili su direktori. I ja sam verovao da su ti hipnotički gospodari klika direktori. Čak sam verovao da postoje samo direktorske klike. Ali moj konsultant, sociolog, rekao je: „Klike su veoma heterogenog sastava. Cilj klike je da ima korena u svakom društvenom i radnom sloju i odeljenju, fabrike ili ustanove: pa je zato, na primer, čine: direktorov zamenik (Ha! Što rekli Indusi: nosilac stvarne vlasti!), neka sekretarica, šef pogona, čuvar na kapiji, kuvarica)... Logično je što ne idu na zajedničke ručkove, jer oni nemaju zajedničke teme osim jedine svoje motivacije: borbe za premoć nad većinom. Suva, ili sirova vlast.

Ako čujemo da u nekoj instituciji ili nedajbože stranci jedan „obični” zaposleni ima strašnu vlast, odmah posumnjajmo da je tu prisutna neka klika, a taj silnik iznenađenja joj je član.

Moj sociolog iz 1974. govorio mi je da su klike svojom tajnošću zaštićene. Da ljudi obično interesne grupe smatraju za opasne po samoupravljanje, ali da su klike njegov ograničavajući faktor: nisu izabrane! One su samorast! Korov, dakle.

Ima li danas u našem društvu samoniklih klika? Ima. One sad ne ograničavaju samoupravna prava, nego prava kao takva. Kad počnu nekog da gone posumnjajmo odmah da to nove klike upražnjavaju stari zanat proganjanja nedužnih.