Клике на тајном раду

Прикривене опасности угрожавају нас и од људи, нарочито ако су тајно организовани. Али овога пута не мислим на затворене клубове тајкуна или задимљене пећине организованих криминалаца, већ на блага и скоро безазлена организовања људи по свим заједницама где људи деле свој рад и битисање.

Људима је својствено дружење на послу, рекао је знаменити Руди Супек на „Коларцу”, у време моје младости. Он је за време Другог светског рата био као напредан човек бачен у логор, у Немачкој. Убрзо је запазио да се по логорском кругу они несрећници окупљају у групе. Увек исти, сложни и кад западну у свађе. Како је немачки концлогор био интернационалан, млади логораш је приметио да се те групе формирају по нацијама: пољска, чешка, српска, француска... Шта је ту било битно: групе су се увек окупљале на истом месту – браниле су своју територију...

У мирнодопским условима, Супеково правило о дружењу свих људи на послу, подлеже једној поступности (градацији).

Најбезазленије су колеге. Они се друже без икаквог интереса. Простозато што воле да „људикају”, да чују људски глас, да приме осмех и повере некоме оно што их тишти. Дружење с колегама отворено је и награђује сваког животном радошћу.

Подизање малог зида око неке групе у фирми, институту или фабрици и министарству, отпочиње са такозваним интересним групама. Оне често повезују људе заједничким интересовањем (пре него интересом). Помало затворене јесу, али никако нису тајне. Сви знају у некој школи или предузећу која то група увек заједно иде да шора фудбал. То су врло хетерогене групе иначе: почев од младих мишићима јаких момака, све до остарелих спортиста „вечитих младића” који на бетону дивљег игралишта ломе ноге, криве кукове... Али ипак због фанатичне љубави према свом животном интересовању, иду и даље да гоне „фуцу”. Остају верни групи.

Наравно у типичну „интересну групу” неће спадати никакви финансијски мешетари и шпекуланти, него пре пецароши. И они један другоме имају да повере много слатких али безопасних тајни.

Као што видимо, групе ипак воле да се изолују. Тако, постепено, стижемо до тајних група (пошто су тајне, бивају и опасне, у мањој или већој мери). То су клике!

Немојмо мислити да ћемо неку клику видети било где. Нити ће се они окупити на бетонском терену малог фудбала, нити ће се поређати покрај реке у дуги низ ћутљивих посматрача воде. Нећемо их срести ни у кафани на заједничком ручку. Наш социолог Александар Тодоровић рекао ми је 1974.: „Чланови клике се скоро никад не састају!” „Али молим вас, рекли сте да оне узурпирају знатан део социјалних права и да су зато опасне по своју околину. Како то успевају ако се не друже?” Социолог ми одговори: „Наивни, тајном групом неорганизовани људи (писари, шофери, дизајнери, моделари, кувари, инжењери, техничари, копачи, бравари, чувари и сви други) осећају да их нека сила гуши, али не знају ни ко их тлачи ни где борави отмичар њихових права! А то и јесте крајњи циљ клике – да остане непозната. А како би остала непозната кад би приређивала заједничке вечеринке?”

Испоставило се да се они састају само накратко. Вођа клике може неког члана да сретне пред капијом фирме и да му добаци две реченице. У њима, слушаоцу неразговетним, биће јасно упутство шта да се данас уради: „Треба решити оно већ једанпут!” И доста. Шта је то „оно” не знамо ни ми ни слушалац. Али знају двојица чланова клике.

Тодоровић ме је импресионирао тада, пре 38 година, реченицом: „Неки пут је довољно да вођа клике, усред збора где седи цела фирма, само погледа једног од чланова, и мало подигне обрве – онај одмах схвати да треба да скочи и да нападне оног ко у тај час говори...” Данас, техника је кликама подарила идеално оруђе за рад без састајања: мобилни!

У то време популарна хајка на узурпаторе права радничке класе, а подстицана и од председника државе, били су директори. И ја сам веровао да су ти хипнотички господари клика директори. Чак сам веровао да постоје само директорске клике. Али мој консултант, социолог, рекао је: „Клике су веома хетерогеног састава. Циљ клике је да има корена у сваком друштвеном и радном слоју и одељењу, фабрике или установе: па је зато, на пример, чине: директоров заменик (Ха! Што рекли Индуси: носилац стварне власти!), нека секретарица, шеф погона, чувар на капији, куварица)... Логично је што не иду на заједничке ручкове, јер они немају заједничке теме осим једине своје мотивације: борбе за премоћ над већином. Сува, или сирова власт.

Ако чујемо да у некој институцији или недајбоже странци један „обични” запослени има страшну власт, одмах посумњајмо да је ту присутна нека клика, а тај силник изненађења јој је члан.

Мој социолог из 1974. говорио ми је да су клике својом тајношћу заштићене. Да људи обично интересне групе сматрају за опасне по самоуправљање, али да су клике његов ограничавајући фактор: нису изабране! Оне су самораст! Коров, дакле.

Има ли данас у нашем друштву самониклих клика? Има. Оне сад не ограничавају самоуправна права, него права као таква. Кад почну неког да гоне посумњајмо одмах да то нове клике упражњавају стари занат прогањања недужних.