Evro ne rešava problem Srbije

Da Srbija umesto dinara ima evro, kao što predlaže profesor Miroljub Labus, ministar finansija bi početkom krize morao građanima da saopšti nezamislivu stvar – da će im plate smanjiti za 20 odsto. Nema tog igrača na srpskoj političkoj sceni koji bi tu rečenicu prevalio preko usta. Ovako, s nacionalnom valutom, prosečna plata je pre krize iznosila 32.700 dinara. Nominalno, danas je pet hiljada veća. Realno, manja je za 20 odsto.

Ovakvo „peglanje” sistema preko monetarne politike samo je jedan od razloga zašto naša zemlja ne može samovoljno da pređe na evro, objašnjavaju ekonomski stručnjaci. Takođe, nacionalnom valutom mogu da se „peglaju” i neke druge neravnoteže. Primer za to je Kina, koja namernim slabljenjem juana, stimuliše izvoz.

– Prelazak na evro lišio bi kreatore naše ekonomske politike da preko monetarne politike regulišu neravnoteže u sistemu i ublažavaju efekte krize – objašnjava profesor Nebojša Savić. – Da je Srbija imala evro, teret krize građani bi podneli mnogo teže. Ne bismo mogli da ga amortizujemo preko kursa – dodaje.

Kako bi zamena dinara evrima u tehničkom smislu mogla da se izvede, pitali smo našeg sagovornika. S obzirom na to da Evropska centralna banka ne bi aminovala taj prelazak, to bismo morali da odradimo jednostrano. To znači, objašnjava profesor Savić, da bismo sve dinare u sistemu morali da prodamo i da za njih kupimo evre. Ukoliko bismo našli kupca koji bi i pazario dinare, a koji će uskoro postati bezvredni papiri, avioni puni para leteli bi iz Srbije i nazad. Jedino tako bi to moglo da se izvede, objašnjava naš sagovornik.

– Takav korak Evropa ne bi shvatila dobronamerno – kaže naš sagovornik. – Takođe, samo uvođenje evra ne bi rešilo naše ekonomske probleme. I dalje bismo imali jaz u spoljnoj trgovini, relativno visoku inflaciju i minus u državnoj kasi. Naš osnovni problem nije monetarna politika, već visoka državna potrošnja – ističe Savić.

S obzirom na to da Srbija ne može da emituje strani novac pojavio bi se još jedan problem. S ovakvom strukturom privrede pojavio bi se nedostatak evra u sistemu, jer nove devize u sistem mogu da dođu samo preko izvoza, odnosno prodaje naše robe u inostranstvu ili preko stranih direktnih investicija. A deficit u robnoj razmeni na kraju prošle godine iznosio je šest milijardi evra, što znači da smo toliko više robe uvezli nego izvezli.

– Za takvom merom je posegnula Crna Gora, ali ne vidimo da joj je to nešto pomoglo. Svi problemi tamošnje ekonomije su ostali – uveren je profesor Savić.

S njim je saglasan i Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište. Što više vreme prolazi, ta ideja je sve besmislenija. Da bismo, po Mastrihtskim kriterijumima uopšte mogli da pređemo na evro, trebalo bi da imamo nisku inflaciju, nizak minus u državnoj kasi, kao i nisku državnu potrošnju.

– Ne može se u tu priču ući grlom u jagode. Prelaskom na evro naši ekonomski problemi ne bi bili rešeni. Naprotiv, samo bi se još više manifestovali – ubeđen je Prokopijević.

I guverner Dejan Šoškić nedavno je objašnjavao zašto prelazak na evro za Srbiju nije dobar. Dosta je vremena potrebno da prođe da bi se Srbija našla u situaciji da sa sigurnošću pristupi toj fazi razvoja, objašnjavao je guverner.

– Otklanjanje dva ključna deficita, budžeta i tekućeg bilansa plaćanja, realni su preduslovi za razmatranje alternativa postojećem režimu deviznog kursa. Što se tiče uvođenja evra, prvo je potrebno da postanemo punopravna članica EU da bismo se tek nakon toga potencijalno kvalifikovali da uđemo u program koji nakon nekoliko godina prilagođavanja vodi u fiksiranje kursa u odnosu na evro i konačno, uključenje u evrozonu, odnosno Evropsku monetarnu uniju – rekao je guverner.

Šta je zapravo argument profesora Labusa? Jedino što može da spase našu privredu i ekonomiju jeste uvođenje evra kao zvanične valute u Srbiji.

– Mnogi mi zameraju na tom stavu i tvrde da je to neizvodljivo zbog samih pravila u Evropskoj uniji, ali ja znam da je izvodljivo – tvrdi profesor Labus.

– Znam da Evropska komisija, odnosno Evropska banka ne bi bila „srećna” kada bismo mi uveli evro, ali ne bi mogli ništa da preduzmu da to spreče. To je u međuvremenu i pokazala praksa nekih malih zemalja u Evropi koje su uvele evro pre nego što su postale deo evrozone. Srbija je već trgovinski integrisana u evropsko tržište. Na drugoj strani imamo velike transakcione troškove zamene dinara za evro i evra za dinare i veliku neizvesnost. Da bismo našu trgovinu podstakli, moramo te rizike da otklonimo, a troškove da smanjimo. Jednostrano uvođenje evra to može da reši – zaključuje Labus.