Užička tvrđava zaboravljena

Užice – Ni lepšeg pogleda na Užice sa zidina koje sedam vekova pamte, ni opasnijeg mesta za šetnju po neobezbeđenim bedemima nad provalijom. To je užički Stari grad, srednjovekovna tvrđava osobene istorijske vrednosti. U njoj citadela, srednji i donji grad, vodena kula, lagumi, zarušeni bedemi, pod njom reka Đetinja do koje je nekad iz najniže kule te tvrđave vodilo 168 stepenica.

Ulazak u tvrđavu – osim što nudi ružnu sliku gomile plastičnih kesa i boca, kao i oštećene table obaveštenja – vodi kamenim stazama ka citadeli i zidinama, pravom vidikovcu. Nigde ni ulazne kapije, ni čuvara, svako može da uđe i boravi na Starom gradu. Kad tamo, nekoliko dečaka slobodno šetaju jednim od zidova koji su oko 80 metara uzdignuti nad rekom Đetinjom. Trče po dotrajalim neograđenim bedemima, igraju se nesvesni opasnosti.

Tvrđava je uz staru hidrocentralu koja je odmah ispod nje, vodeća turistička atrakcija i šansa da privuče goste, ali se, za razliku od elektrane koja je uređena, Starom gradu ne pridaje dovoljno pažnje. O tvrđavi bi trebao da brine regionalni Zavod za zaštitu spomenika iz Kraljeva, mada se i užički Narodni muzej uvek pita kad je reč o spomenicima prošlosti. Na Starom gradu su ove dve ustanove od 1973. do 1984. godine obavile arheološka istraživanja, delimičnu rekonstrukciju i konzervaciju, ali u novije vreme nije bilo ovakvih zahvata. U Narodnom muzeju u Užicu arheolozi Ljiljana i Miloje Mandić kažu nam da je pre dve godine muzej konkurisao kod Ministarstva kulture sa predlogom da se pokrene i finansijski podrži revitalizacija užičke tvrđave, što bi omogućilo da se kulturno i turistički ceo prostor oživi i poveže sa hidrocentralom. Ali novac nije dobijen.

Ljiljana Mandić ističe da se prikupljaju podaci o Starom gradu za potrebe urbanističkih službi, dok Miloje Mandić veruje da bi ulaganja u obnovu tvrđave imala smisla, ali da je sada potrebna veća briga o njoj. Prema Mandićevim rečima, ključni problem je nadležnost: tvrđava, kako kaže, ima tri oca – jednog u Beogradu (Republički zavod za spomenike), drugog u Kraljevu (regionalni zavod) i trećeg u Užicu (muzej) – pa staranje neretko ide po principu „brigo moja, pređi na drugoga“. Zato je korisna dugogodišnja inicijativa da Užice dobije regionalni zavod za spomenike, na čemu su poslovi intenzivirani.

Istoričar užičkog muzeja Radivoje Papić podseća da prvi pouzdani podaci o ovoj tvrđavi datiraju iz 14. veka, kad je bila u posedu vlastelinske porodice Vojinovića. Turci su je zauzeli 1459. godine, a dve decenije kasnije znatnije je pojačana i obezbeđena turskom posadom. Oko nje su vođene borbe u austrijsko-turskim ratovima tokom 17. i 18. veka u kojima su Srbi učestvovali kao dobrovoljci. Godine 1807. srpski ustanici su zauzeli ovu utvrdu i držali je do 1813. Tvrđava je, posle konačnog oslobođenja Užica od Turaka, po odluci velikih sila delimično minirana početkom 1863. godine i onesposobljena kao vojno uporište.

Papić upozorava da neposečeno drveće sada razara bedeme Starog grada, koji postaju rastreseni i opasni za šetnju po njima.

– Valjalo bi obnoviti ulaznu kapiju i postaviti čuvara, te oživeti vodenu kulu (kroz koju je voda čekrcima nekad vađena iz Đetinje) kao posebnu atrakciju, koja se obrušila 1910. godine – dodaje ovaj istoričar.