Ужичка тврђава заборављена

Ужице – Ни лепшег погледа на Ужице са зидина које седам векова памте, ни опаснијег места за шетњу по необезбеђеним бедемима над провалијом. То је ужички Стари град, средњовековна тврђава особене историјске вредности. У њој цитадела, средњи и доњи град, водена кула, лагуми, зарушени бедеми, под њом река Ђетиња до које је некад из најниже куле те тврђаве водило 168 степеница.

Улазак у тврђаву – осим што нуди ружну слику гомиле пластичних кеса и боца, као и оштећене табле обавештења – води каменим стазама ка цитадели и зидинама, правом видиковцу. Нигде ни улазне капије, ни чувара, свако може да уђе и борави на Старом граду. Кад тамо, неколико дечака слободно шетају једним од зидова који су око 80 метара уздигнути над реком Ђетињом. Трче по дотрајалим неограђеним бедемима, играју се несвесни опасности.

Тврђава је уз стару хидроцентралу која је одмах испод ње, водећа туристичка атракција и шанса да привуче госте, али се, за разлику од електране која је уређена, Старом граду не придаје довољно пажње. О тврђави би требао да брине регионални Завод за заштиту споменика из Краљева, мада се и ужички Народни музеј увек пита кад је реч о споменицима прошлости. На Старом граду су ове две установе од 1973. до 1984. године обавиле археолошка истраживања, делимичну реконструкцију и конзервацију, али у новије време није било оваквих захвата. У Народном музеју у Ужицу археолози Љиљана и Милоје Мандић кажу нам да је пре две године музеј конкурисао код Министарства културе са предлогом да се покрене и финансијски подржи ревитализација ужичке тврђаве, што би омогућило да се културно и туристички цео простор оживи и повеже са хидроцентралом. Али новац није добијен.

Љиљана Мандић истиче да се прикупљају подаци о Старом граду за потребе урбанистичких служби, док Милоје Мандић верује да би улагања у обнову тврђаве имала смисла, али да је сада потребна већа брига о њој. Према Мандићевим речима, кључни проблем је надлежност: тврђава, како каже, има три оца – једног у Београду (Републички завод за споменике), другог у Краљеву (регионални завод) и трећег у Ужицу (музеј) – па старање неретко иде по принципу „бриго моја, пређи на другога“. Зато је корисна дугогодишња иницијатива да Ужице добије регионални завод за споменике, на чему су послови интензивирани.

Историчар ужичког музеја Радивоје Папић подсећа да први поуздани подаци о овој тврђави датирају из 14. века, кад је била у поседу властелинске породице Војиновића. Турци су је заузели 1459. године, а две деценије касније знатније је појачана и обезбеђена турском посадом. Око ње су вођене борбе у аустријско-турским ратовима током 17. и 18. века у којима су Срби учествовали као добровољци. Године 1807. српски устаници су заузели ову утврду и држали је до 1813. Тврђава је, после коначног ослобођења Ужица од Турака, по одлуци великих сила делимично минирана почетком 1863. године и онеспособљена као војно упориште.

Папић упозорава да непосечено дрвеће сада разара бедеме Старог града, који постају растресени и опасни за шетњу по њима.

– Ваљало би обновити улазну капију и поставити чувара, те оживети водену кулу (кроз коју је вода чекрцима некад вађена из Ђетиње) као посебну атракцију, која се обрушила 1910. године – додаје овај историчар.