Slikam ono što živim

Jarmila Vešović živi u svom ateljeu. U stanu na 16. spratu jednog pariskog arondismana, sa čije se ogromne terase vidi čitav grad. Tako može da slika čim se probudi. Ili da piše. Ili da ne slika i ne piše, u zavisnosti od raspoloženja. Poslednjih dana njega ne manjka: drugi put laureatkinja je Prve nagrade „Aršil Fuld-Stirbe” za slikarstvo (prvi put to se desilo 2003.), koja se dodeljuje pod okriljem Francuske akademije nauka i umetnosti. Među prvima ovo priznanje dobio je kažu i čuveni Ežen Delakroa sredinom 19. veka.

Rođena na Cetinju 1954, diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti 1980. u klasi profesora Stojana Ćelića, kod koga je i magistrirala. Od 1986. živi u Parizu, ili bolje reći – egzistira između Pariza i Beograda, ukoliko je egzistenciju uopšte moguće prostorno omeđiti. Zato voli da kaže da boravi između sna i jave, ovog i onog sveta, uronjena u lični misticizam. Na njenim delima utisnuti su i tradicija (mediteransko poreklo) i apstrakcija. Sinergija zanimljiva, pogotovo u kombinaciji sa materijalima koje koristi – svila, gaza, pergament...

– Slikam ono što živim. Moja dela su spoj onoga što se nalazi u okolini slike, onoga što je na slici i samog materijala. Svetlost, koja prolazi kroz tu svilu ili japanski papir, tvori nov kvalitet svaki put kad se prelomi kroz boju posredstvom materijala, koji to dopušta. Uz kontrast, koji je uvek prisutan. Čak i posmatrač može da menja delo. Ako ničim drugim, onda svojim odrazom u njemu. Često počnem da stvaram sliku, pa je u jednom trenutku potpuno rastočim i krenem u suprotnom pravcu. Materiju rušim i menjam. Tako izbegavam monotoniju – objašnjava Jarmila Vešović.

Bajkovitost njenih dela uvek je drugačija, uz samo jednu istu notu – prisustvo zlatne boje. Razlog?

– Zlatna boja potencira važnost odnosa materijala i nanosa drugih boja. Zlato koje uvek blješti, na prozračnim podlogama, zapravo, izgleda najtamnije. Ono zaustavlja neprekidni protok svetlosti kroz sliku, daje temelj. Težište.

Česta putovanja iznedrila su novu seriju slika – let i portret. Trenutno o tome kontemplira, fotografišući aerodrome, avione, lica. Trenutke sletanja i poletanja. Serije radi dugo, kao neku vrstu dnevnika, ponekad i celu deceniju. Ne žuri, jer sazrevanje ideje ima svoj sopstveni, unutrašnji život. Upitana da li je poezija koju već dugo stvara (zbirka „Senka tajnih časova”, 2001) intimnija od njenih slika, odgovara nam da nije. Razlika je u agregatnom stanju: slike su materijalne, a poezija je njihova aura.

Na kraju, naša sagovornica ističe još jedno: umetnost mora da bude verna životu da bi doticala druge. Da bi bila angažovana. Jer mora da bude takva. Kao što umetnik mora da bude beskompromisan u svom stvaranju, istinit i iskren.

– Svet je tajna, počev od obrtanja zemlje oko sunca pa do smrti, koja nas okružuje. Bez iskrenog odnosa prema svemu tome i bez emocija nema umetnosti. Ni slikarstva, ni poezije, ni muzike... Ako nema istine onda iza nas ostaje forma bez suštine.