Сликам оно што живим

Јармила Вешовић живи у свом атељеу. У стану на 16. спрату једног париског арондисмана, са чије се огромне терасе види читав град. Тако може да слика чим се пробуди. Или да пише. Или да не слика и не пише, у зависности од расположења. Последњих дана њега не мањка: други пут лауреаткиња је Прве награде „Аршил Фулд-Стирбе” за сликарство (први пут то се десило 2003.), која се додељује под окриљем Француске академије наука и уметности. Међу првима ово признање добио је кажу и чувени Ежен Делакроа средином 19. века.

Рођена на Цетињу 1954, дипломирала је на Факултету ликовних уметности 1980. у класи професора Стојана Ћелића, код кога је и магистрирала. Од 1986. живи у Паризу, или боље рећи – егзистира између Париза и Београда, уколико је егзистенцију уопште могуће просторно омеђити. Зато воли да каже да борави између сна и јаве, овог и оног света, уроњена у лични мистицизам. На њеним делима утиснути су и традиција (медитеранско порекло) и апстракција. Синергија занимљива, поготово у комбинацији са материјалима које користи – свила, газа, пергамент...

– Сликам оно што живим. Моја дела су спој онога што се налази у околини слике, онога што је на слици и самог материјала. Светлост, која пролази кроз ту свилу или јапански папир, твори нов квалитет сваки пут кад се преломи кроз боју посредством материјала, који то допушта. Уз контраст, који је увек присутан. Чак и посматрач може да мења дело. Ако ничим другим, онда својим одразом у њему. Често почнем да стварам слику, па је у једном тренутку потпуно расточим и кренем у супротном правцу. Материју рушим и мењам. Тако избегавам монотонију – објашњава Јармила Вешовић.

Бајковитост њених дела увек је другачија, уз само једну исту ноту – присуство златне боје. Разлог?

– Златна боја потенцира важност односа материјала и наноса других боја. Злато које увек бљешти, на прозрачним подлогама, заправо, изгледа најтамније. Оно зауставља непрекидни проток светлости кроз слику, даје темељ. Тежиште.

Честа путовања изнедрила су нову серију слика – лет и портрет. Тренутно о томе контемплира, фотографишући аеродроме, авионе, лица. Тренутке слетања и полетања. Серије ради дуго, као неку врсту дневника, понекад и целу деценију. Не жури, јер сазревање идеје има свој сопствени, унутрашњи живот. Упитана да ли је поезија коју већ дуго ствара (збирка „Сенка тајних часова”, 2001) интимнија од њених слика, одговара нам да није. Разлика је у агрегатном стању: слике су материјалне, а поезија је њихова аура.

На крају, наша саговорница истиче још једно: уметност мора да буде верна животу да би дотицала друге. Да би била ангажована. Јер мора да буде таква. Као што уметник мора да буде бескомпромисан у свом стварању, истинит и искрен.

– Свет је тајна, почев од обртања земље око сунца па до смрти, која нас окружује. Без искреног односа према свему томе и без емоција нема уметности. Ни сликарства, ни поезије, ни музике... Ако нема истине онда иза нас остаје форма без суштине.