Desanka, nisi stonoga

Bio Ljuba Nenadović u Beogradu. Sretne ga poštovalac i pita: „Koliko ćeš još sedeti u Beogradu”? Nenadović izvadi novčanik, prebroja novac i reče: „Samo još za sedam dinara”.

Ovo je samo jedna od anegdota, u knjizi „Anegdote o srpskim piscima”, u izdanju izdavačke kuće „Gramatik” iz Beograda. Knjigu je priredio Danilo Jokanović. Svojevremeno, grupa autora, pripremila je za štampu knjigu anegdota o srpskim piscima. Izdavačka kuća, koja je knjigu trebalo da objavi, ugašena je, a rukopis je izgubljen. Knjiga, koja se pojavljuje pred čitaocima, nastala je zahvaljujući supruzi Danila Jokanovića. Po povratku iz kafana, on je svojoj ženi prepričavao dogodovštine o srpskim piscima, a ona je sve to beležila. Tako su od zaborava sačuvane ove anegdote.

– Za nastanak ove knjige, više zasluga imaju beogradske kafane, nego biblioteke. Pominje se više od 150 pisaca, neki i po više puta. Mnogih imena, nažalost, nema, a znamo da anegdote o njima postoje, ali do njih, u nekoj pouzdanoj verziji, nismo uspeli da dođemo – objašnjava Danilo Jokanović.

Evo nekoliko anegdotskih bisera o srpskim piscima.

Doneo mladi pesnik svoje stihove Lazi Kostiću i moli ga za mišljenje. Kada je Kostić pesme pročitao, mladom kolegi je napisao: „Svaka strofa – katastrofa”. Jovan Dučić je, kao diplomata, često dolazio u Beograd i odsedao u hotelu. Jednom ga prijatelj upita: „Duka, što stalno odsedaš po hotelima, kad možeš u Beogradu sebi da kupiš kuću”? A pesnik odgovori: „Šta će mi kuća, u Beogradu ću dobiti ulicu”. Tin Ujević, za opkladu, vezanih očiju, proba razna vina i pogađa: „Crno, preklanjska berba. Doneli ste ga od Ginića. Sićevačko, lanjsko, troše ga kod Trandafilovića i Tri seljaka. Smederevsko, ovogodišnje, nije najbolje. Vinograd okrenut jugozapadu…” A onda mu u čaši donesu vodu. Pesnik proba i kaže: „Ovo nikada nisam pio”.

I još jedna o Tinu Ujeviću. I kada je imao iznajmljen stan, Tin bi radije, posle probdevene noći, odspavao malo na klupi u parku. Jednom prilikom, budeći ga, žandarm primeti još nekog ispod klupe: „Pobogu, gospodine Tine, ko je to sa vama”, a pesnik kaže: „Tiše, probudićeš mi podstanara – Raku Drainca”. Dok je trajao književni karavan po Hercegovini, Gustav Krklec sazna da je Desanka Maksimović opet slomila nogu i da se nalazi u Igalu na lečenju. Predloži književnoj bratiji da Desanki pošalju telegram: „Draga Desanka, moraš, konačno, shvatiti, da nisi stonoga.” Prolazio Mihailo Lalić pored jedne beogradske biblioteke. Upravnik ga prepozna i pozove ga da svrati, a pisac odgovori: „Hvala, ne mogu. Bolje da ne vidim koliko knjiga nisam pročitao”.

Putovao Branko Ćopić nekud avionom. Vreme loše, letelica se trese. Da bi odagnao strah, pesnik speva pesmicu: „Bože, iže jesi na nebesi/ ako mi se što god desi/ ti udesi da ja padnem/ u naručje stjuardesi”. Ratko Adamović daje rukopis svog novog romana „Stari hrast” Miodragu Bulatoviću da pročita i kaže mu svoje mišljenje, a Bule se brani rečima: „Izvini, Ratko, ali ne mogu. Znaš, i ja sada nešto pišem, pa se bojim da ne utičeš na mene”. Početkom devedesetih, prošlog veka, kada je u Beogradu bilo aktuelno menjanje imena ulica, ulazi pesnik Pera Pajić u Srpsku književnu zadrugu i kaže: „Ostadosmo mi bez ulice u Beogradu”. Milorad Đurić ga teši rečima: „Šta tebe briga, tebe čeka ulica u Valjevu”, a Dragan Lakićević doda: „Pa posle možeš da daš oglas u novinama: menjam veliku ulicu u Valjevu – za manju u Beogradu”.

Sreli se kritičar Milorad R. Blečić i pesnik Miroslav Maksimović, pa kritičar veli pesniku: „Lako je tebi bilo da uspeš u književnosti: ime si pozajmio od Krleže, a prezime od Desanke”. Kada je Crna Gora najavila odvajanje od Srbije, pita novinar Matiju Bećkovića: „Šta će Crnogorci bez Beograda, ako se Crna Gora otcepi”, a pesnik, kao iz topa odgovori: „A zar vi mislite da će Beograd pripasti Srbiji”? Na primedbu novinara da delo Danila Kiša nije veliko, pisac je kazao: „Nisam pisao sabrana, već odabrana dela”.

A uz sabrana, izabrana i odabrana dela pisaca, ove anegdote – dragocen su začin.

Z. Radisavljević