Десанка, ниси стонога

Био Љуба Ненадовић у Београду. Сретне га поштовалац и пита: „Колико ћеш још седети у Београду”? Ненадовић извади новчаник, преброја новац и рече: „Само још за седам динара”.

Ово је само једна од анегдота, у књизи „Анегдоте о српским писцима”, у издању издавачке куће „Граматик” из Београда. Књигу је приредио Данило Јокановић. Својевремено, група аутора, припремила је за штампу књигу анегдота о српским писцима. Издавачка кућа, која је књигу требало да објави, угашена је, а рукопис је изгубљен. Књига, која се појављује пред читаоцима, настала је захваљујући супрузи Данила Јокановића. По повратку из кафана, он је својој жени препричавао догодовштине о српским писцима, а она је све то бележила. Тако су од заборава сачуване ове анегдоте.

– За настанак ове књиге, више заслуга имају београдске кафане, него библиотеке. Помиње се више од 150 писаца, неки и по више пута. Многих имена, нажалост, нема, а знамо да анегдоте о њима постоје, али до њих, у некој поузданој верзији, нисмо успели да дођемо – објашњава Данило Јокановић.

Ево неколико анегдотских бисера о српским писцима.

Донео млади песник своје стихове Лази Костићу и моли га за мишљење. Када је Костић песме прочитао, младом колеги је написао: „Свака строфа – катастрофа”. Јован Дучић је, као дипломата, често долазио у Београд и одседао у хотелу. Једном га пријатељ упита: „Дука, што стално одседаш по хотелима, кад можеш у Београду себи да купиш кућу”? А песник одговори: „Шта ће ми кућа, у Београду ћу добити улицу”. Тин Ујевић, за опкладу, везаних очију, проба разна вина и погађа: „Црно, преклањска берба. Донели сте га од Гинића. Сићевачко, лањско, троше га код Трандафиловића и Три сељака. Смедеревско, овогодишње, није најбоље. Виноград окренут југозападу…” А онда му у чаши донесу воду. Песник проба и каже: „Ово никада нисам пио”.

И још једна о Тину Ујевићу. И када је имао изнајмљен стан, Тин би радије, после пробдевене ноћи, одспавао мало на клупи у парку. Једном приликом, будећи га, жандарм примети још неког испод клупе: „Побогу, господине Тине, ко је то са вама”, а песник каже: „Тише, пробудићеш ми подстанара – Раку Драинца”. Док је трајао књижевни караван по Херцеговини, Густав Крклец сазна да је Десанка Максимовић опет сломила ногу и да се налази у Игалу на лечењу. Предложи књижевној братији да Десанки пошаљу телеграм: „Драга Десанка, мораш, коначно, схватити, да ниси стонога.” Пролазио Михаило Лалић поред једне београдске библиотеке. Управник га препозна и позове га да сврати, а писац одговори: „Хвала, не могу. Боље да не видим колико књига нисам прочитао”.

Путовао Бранко Ћопић некуд авионом. Време лоше, летелица се тресе. Да би одагнао страх, песник спева песмицу: „Боже, иже јеси на небеси/ ако ми се што год деси/ ти удеси да ја паднем/ у наручје стјуардеси”. Ратко Адамовић даје рукопис свог новог романа „Стари храст” Миодрагу Булатовићу да прочита и каже му своје мишљење, а Буле се брани речима: „Извини, Ратко, али не могу. Знаш, и ја сада нешто пишем, па се бојим да не утичеш на мене”. Почетком деведесетих, прошлог века, када је у Београду било актуелно мењање имена улица, улази песник Пера Пајић у Српску књижевну задругу и каже: „Остадосмо ми без улице у Београду”. Милорад Ђурић га теши речима: „Шта тебе брига, тебе чека улица у Ваљеву”, а Драган Лакићевић дода: „Па после можеш да даш оглас у новинама: мењам велику улицу у Ваљеву – за мању у Београду”.

Срели се критичар Милорад Р. Блечић и песник Мирослав Максимовић, па критичар вели песнику: „Лако је теби било да успеш у књижевности: име си позајмио од Крлеже, а презиме од Десанке”. Када је Црна Гора најавила одвајање од Србије, пита новинар Матију Бећковића: „Шта ће Црногорци без Београда, ако се Црна Гора отцепи”, а песник, као из топа одговори: „А зар ви мислите да ће Београд припасти Србији”? На примедбу новинара да дело Данила Киша није велико, писац је казао: „Нисам писао сабрана, већ одабрана дела”.

А уз сабрана, изабрана и одабрана дела писаца, ове анегдоте – драгоцен су зачин.

З. Радисављевић