“Politika” u Kini

Od našeg specijalnog izveštača

Šenžen – „Sve ovo je do ne tako davno bila močvara”, ne bez ponosa kaže Ven Ćijanhua pokazujući širokim pokretom ruke na zgradama i industrijom zatrpan prostor presecan bulevarima.  „Da nije toga, danas bih i dalje gajio pirinač u Henanu”, priča ovaj 65-godišnjak koji se i centralne Kine ovde sa porodicom preselio pre 16 godina.

Decenije nezadrživog ekonomskog rasta koncentrisanog duž obala Istočnog kineskog mora su poput demografskog cunamija stotine miliona ljudi iz siromašne unutrašnjosti povukle ka urbanim centrima.

Za tri poslednje decenije više od pola milijarde Kineza prešlo je u gradove, najčešće ovakve poput Šenžena ili Šangaja. A sve je to tek odmaklo od početka. Danas oko 51 odsto Kineza živi po gradovima, a 2030. živeće milijarda – što znači da će novih 300 miliona promeniti staništa.

Prosperitetni jugoistok je bio prvi na udaru promena, ali novi gradovi niču i po nerazvijenoj unutrašnjosti uz nadu da će se milioni seljaka pretvoriti u urbane radnike koji će ekonomski bum zadržati i u decenijama koje dolaze.

Migracija kakvu istorija teško da pamti je od 1992. stvorila 42 nova grada sa preko milion stanovnika, pa Kina u ovom trenutku ima 102 mesta čije se stanovništvo meri sa šest nula. Koliko 2025. imaće 15 megapolisa sa po 25 miliona stanovnika!

Gde su nekada vijugali prašnjavi seoski drumovi, danas su autoputevi. Lokalne vlasti su obradivu zemlju pretvorili u stambena naselja pozivajući „Najki” da otvori prodavnicu u okolnom šoping molu.

Kina nastavlja da fascinira brojkama. U prvih 20 godina ekonomske revolucije koju je 1970-ih pokrenuo Deng Sjaoping, po ovoj zemlji podignuto je više od 150 miliona prosečnih stanova. Migracija nagoveštava da će 37 miliona Kineza zaposlenih u građevinarstvu i dalje imati pune ruke posla.

Posmatram visoke kranove koji cepaju nebo po novim kvartovima koji niču neverovatnom brzinom. U zemlju koja već troši polovinu svetske proizvodnje čelika i cementa preselila se ogromna količina građevinske mehanizacije.

Ali, urbana revolucija umnogome uništava onoliko koliko i gradi.

U trci da bude bogata i moderna, Kina sebe – i svet – uskraćuje neprocenjivog nasleđa. Ovaj sasvim novi grad se velikom brzinom pretvara u samo još jedno središte globalizovane potrošnje.

Urbani razvoj je širom Kine raselio više ljudi nego bilo gde drugde u vremenima mira. Kako urbanizacija ne ide samo vertikalom već i horizontalom, uništene su ogromne seoske površine.„Tan da bing”, „nadiruća palačinka” urbanog rasta, kako Kinezi slikvito opisuju širenje gradova, prekrila je u poslednje tri decenije više od 11,6 miliona hektara plodne zemlje – dvostruko više od okupnih obradivih površina Srbije!

Velika seoba istovremeno izaziva pritisak kakav infrastruktura teško izdržava, upozorava kineska Akademija društvenih nauka ističući probleme sa saobraćajem i zagađenošću.

Svakodnevna scena sa širokih šenženskih avenija, po kojima se tiskaju „tojote” i „mercedesi”, potvrđuje da urbanizacija Kinu velikom brzinom  pretvara u naciju motorista.

Kinsko tržište automobila premašilo je američko. Mreža drumova uskoro bi mogla da postane graditeljsko čudo ravno Kineskom zidu. Ali, očekujuća milijarda automobila nikako ne prija planeti Zemlji.

Da bi hranila svog razmahanog ekonomskog zmaja, Kina troši najviše energije na svetu. Najveći je svetski proizvođač i potrošač uglja, a gotovo polovina njene proivodnje od 3,2 milijarde tona spali se u termoelektranama.

Sada mi je već lakše da razumem. To je ta izmaglica koja me prati od Hongkonga, koja je, dok sam čekao u redu za pasošku kontrolu, desetine iskusnijih ljudi nagnala da stave maske na lice.

Mnogi ruralni krajevi centralne i južne Kine veoma zavise od rudarstva. Zagađivači su najčešće državne kompanije, a lokalni lideri znaju da ne sprovedu centralna uputstva zaštite, što otežava nametanje mera kontrole.

Projekat „zeleni bnp”, po kome bi se bruto nacionalni proizvod uskladio sa borbom za zdraviju sredinu, nije dao željene rezultate.

Automobili, mahom nemački ili japanski modeli koji se proizvode po kineskim fabrikama, samo doprinose oporom ukusu smoga u ustima koji osećam i po gradu uprkos pažljivo zasađenom suptropskom zelenilu.

Kao što brzina kineskog ekonomskog rasta teško da ima paralele u istoriji, tako je i problem zagađenosti nezapamćeno jedinstven. Zagađenost vazduha, reka, jezera i morskih obala su Kinu izbacili na neslavno prvo mesto na svetu.

Uprkos blizu 40 milijardi dolara uloženih poslednjih godina u čiste energije, rak koji izaziva zagađenost je prvi uzročnik smrti Kineza. Bolna cena uspeha.

Zagađenost, posebno ona koja preti prosperitetnim gradovima kao što je ovaj, izazvala je proteste Kineza, što preti stabilnosti koja je velika briga Komunističke partije. Vlada je najavila pooštrene standarde kontrole vazduha od 2016, ali već se procenjuje da dve trećine gradova neće uspeti da ih ispuni.

Ništa neobično da je premijer Ven Đibao nedavno, tokom zasedanja Svekineskog narodnog kongresa, obećao da zdravlje naroda neće biti cena privredne ekspanizije.

To samo znači da se najavljuje kraj ere tokom koje su kineski proizvođači, da bi imali što jevtiniju robu, navikli da otpad bacaju u reke, da zagađeni dim pumpaju u nebo, da asfaltiraju plodnu zemlju.

Mega-problemi mega-gradova mega-zemlje ipak ne brinu previše Venovog najstarijeg sina. Ven Ćijang je već dovoljno inficiran urbanizacijom i zaradom od oko hiljadu dolara mesečno da ne pomišlja da napusti Šenžen. „Uskoro će se valjda oženiti, a mnoge mlade žene žele da nađu muža koji ima stan u velikom gradu”, kaže njegov otac.