“Политика” у Кини

Од нашег специјалног извештача

Шенжен – „Све ово је до не тако давно била мочвара”, не без поноса каже Вен Ћијанхуа показујући широким покретом руке на зградама и индустријом затрпан простор пресецан булеварима.  „Да није тога, данас бих и даље гајио пиринач у Хенану”, прича овај 65-годишњак који се и централне Кине овде са породицом преселио пре 16 година.

Деценије незадрживог економског раста концентрисаног дуж обала Источног кинеског мора су попут демографског цунамија стотине милиона људи из сиромашне унутрашњости повукле ка урбаним центрима.

За три последње деценије више од пола милијарде Кинеза прешло је у градове, најчешће овакве попут Шенжена или Шангаја. А све је то тек одмакло од почетка. Данас око 51 одсто Кинеза живи по градовима, а 2030. живеће милијарда – што значи да ће нових 300 милиона променити станишта.

Просперитетни југоисток је био први на удару промена, али нови градови ничу и по неразвијеној унутрашњости уз наду да ће се милиони сељака претворити у урбане раднике који ће економски бум задржати и у деценијама које долазе.

Миграција какву историја тешко да памти је од 1992. створила 42 нова града са преко милион становника, па Кина у овом тренутку има 102 места чије се становништво мери са шест нула. Колико 2025. имаће 15 мегаполиса са по 25 милиона становника!

Где су некада вијугали прашњави сеоски друмови, данас су аутопутеви. Локалне власти су обрадиву земљу претворили у стамбена насеља позивајући „Најки” да отвори продавницу у околном шопинг молу.

Кина наставља да фасцинира бројкама. У првих 20 година економске револуције коју је 1970-их покренуо Денг Сјаопинг, по овој земљи подигнуто је више од 150 милиона просечних станова. Миграција наговештава да ће 37 милиона Кинеза запослених у грађевинарству и даље имати пуне руке посла.

Посматрам високе кранове који цепају небо по новим квартовима који ничу невероватном брзином. У земљу која већ троши половину светске производње челика и цемента преселила се огромна количина грађевинске механизације.

Али, урбана револуција умногоме уништава онолико колико и гради.

У трци да буде богата и модерна, Кина себе – и свет – ускраћује непроцењивог наслеђа. Овај сасвим нови град се великом брзином претвара у само још једно средиште глобализоване потрошње.

Урбани развој је широм Кине раселио више људи него било где другде у временима мира. Како урбанизација не иде само вертикалом већ и хоризонталом, уништене су огромне сеоске површине.„Тан да бинг”, „надирућа палачинка” урбаног раста, како Кинези сликвито описују ширење градова, прекрила је у последње три деценије више од 11,6 милиона хектара плодне земље – двоструко више од окупних обрадивих површина Србије!

Велика сеоба истовремено изазива притисак какав инфраструктура тешко издржава, упозорава кинеска Академија друштвених наука истичући проблеме са саобраћајем и загађеношћу.

Свакодневна сцена са широких шенженских авенија, по којима се тискају „тојоте” и „мерцедеси”, потврђује да урбанизација Кину великом брзином  претвара у нацију моториста.

Кинско тржиште аутомобила премашило је америчко. Мрежа друмова ускоро би могла да постане градитељско чудо равно Кинеском зиду. Али, очекујућа милијарда аутомобила никако не прија планети Земљи.

Да би хранила свог размаханог економског змаја, Кина троши највише енергије на свету. Највећи је светски произвођач и потрошач угља, а готово половина њене проиводње од 3,2 милијарде тона спали се у термоелектранама.

Сада ми је већ лакше да разумем. То је та измаглица која ме прати од Хонгконга, која је, док сам чекао у реду за пасошку контролу, десетине искуснијих људи нагнала да ставе маске на лице.

Многи рурални крајеви централне и јужне Кине веома зависе од рударства. Загађивачи су најчешће државне компаније, а локални лидери знају да не спроведу централна упутства заштите, што отежава наметање мера контроле.

Пројекат „зелени бнп”, по коме би се бруто национални производ ускладио са борбом за здравију средину, није дао жељене резултате.

Аутомобили, махом немачки или јапански модели који се производе по кинеским фабрикама, само доприносе опором укусу смога у устима који осећам и по граду упркос пажљиво засађеном суптропском зеленилу.

Као што брзина кинеског економског раста тешко да има паралеле у историји, тако је и проблем загађености незапамћено јединствен. Загађеност ваздуха, река, језера и морских обала су Кину избацили на неславно прво место на свету.

Упркос близу 40 милијарди долара уложених последњих година у чисте енергије, рак који изазива загађеност је први узрочник смрти Кинеза. Болна цена успеха.

Загађеност, посебно она која прети просперитетним градовима као што је овај, изазвала је протесте Кинеза, што прети стабилности која је велика брига Комунистичке партије. Влада је најавила пооштрене стандарде контроле ваздуха од 2016, али већ се процењује да две трећине градова неће успети да их испуни.

Ништа необично да је премијер Вен Ђибао недавно, током заседања Свекинеског народног конгреса, обећао да здравље народа неће бити цена привредне експанизије.

То само значи да се најављује крај ере током које су кинески произвођачи, да би имали што јевтинију робу, навикли да отпад бацају у реке, да загађени дим пумпају у небо, да асфалтирају плодну земљу.

Мега-проблеми мега-градова мега-земље ипак не брину превише Веновог најстаријег сина. Вен Ћијанг је већ довољно инфициран урбанизацијом и зарадом од око хиљаду долара месечно да не помишља да напусти Шенжен. „Ускоро ће се ваљда оженити, а многе младе жене желе да нађу мужа који има стан у великом граду”, каже његов отац.