Šaptao Čiča Iliji i Žanki Stokić

Užice – Čovek nizak, toliki da nekako stane u suflersku rupu pod pozorišnim daskama, a u svom poslu šaptača dovoljno veliki da bude uvažen od bardova scene i ostane upamćen po svojoj jedinstvenosti. On, Milan Marković zvani Baća, šaptač Narodnog pozorišta u Beogradu u međuratno vreme, upravo je otrgnut od zaborava knjigom objavljenom u njegovom rodnom Užicu.

O teatru je mnogo pisano, ali šaptači nisu dovoljno interesovali pisce. Toga se, kažu prvi, poduhvatio užički istoričar Milorad Iskrin objavivši knjigu „Jubilej šaptača“ o legendarnom Baći. U recenziji ovog dela Jovan Ćirilov je naveo da njegovo saznanje o teatru traje sedam decenija, a da za to vreme nije naišao ni na jednu knjigu o sufleru, ni na našem ni na stranom jeziku. „Pišući o šaptaču, Milorad Iskrin se odužio svima nama koji smo iza kulisa teatra“, napisao je Ćirilov.

Milan Marković Baća (1890–1941) vezao se za teatar 1908. kao glumac početnik u Nišu, a potom bio i ratnik, nosilac Albanske spomenice, osnivač ratnog pozorišta na Solunskom frontu („da se vojniku odvraćaju crne misli“), da bi po oslobođenju postao šaptač beogradskog Narodnog pozorišta. Smatrali su ga srcem scene, uz njega u suflernici sigurniji na sceni su bili čiča Ilija Stanojević, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić i drugi veliki glumci tog doba. Svojih četvrt veka pozorišnog rada, 1933. godine, Baća je obeležio na mestu rezervisanom za najbolje, u Kolarčevoj zadužbini. Stradao je u aprilskom bombardovanju Beograda 1941. godine.

– U tom čoveku malenog rasta postojala je velika energija, sposobnost da čitav teren života posmatra kao veliku scenu. Nizak, nije stigao na binu, već pod nju, ali je katkad bio veći od onoga što se dešavalo na bini – rekla je na promociji ove knjige u Užicu istoričarka umetnosti Tamara Ognjević.

U jednom davnašnjem intervjuu sa šaptačem Baćom novinar „Vremena“ ga je upitao šta je najteže u tom poslu. „Dijalog u stihovima za mene je najteže šaptati, a salonsku konverzaciju najlakše. Lakše se iz suflernice boriti sa ženama na sceni nego s muškarcima, koji su komotniji. A najviše mi smeta prašina sa pozorišnih zavesa koju gutam na kilograme“, poverio se Marković, a to u knjizi zapisao Iskrin.

Autor knjige Milorad Iskrin ispričao je da se materijal o četvrt veka rada ovog šaptača čuva u Pozorišnom muzeju Srbije, s korisnim podacima za istoriju i kulturu Beograda, Užica, Srbije. A povodom tog Baćinog jubileja njegovi Užičani su mu 1933. godine napisali šaljivo pismo-čestitku, u kome su ponosni što jedan Užičanin „kuraži glumce kad su u tremi i diriguje celom scenom, tolikim ljudima u Beogradu, pa makar i iz te rupe...”.