Bez maske

Izbori su bili i ostali jemstvo da će političari ostati „prilično osetljivi na prioritete običnih građana”.

Na­kon uče­sta­lih iz­bo­ra i in­ten­ziv­nih iz­bor­nih kam­pa­nja ima­li smo pa­u­zu od če­ti­ri go­di­ne i sko­ro da smo se uže­le­li iz­bor­ne gro­zni­ce ko­ja upra­vo tre­se Sr­bi­ju.

Izbori su vreme računa i obračuna. Ovi na vlasti imaju priliku da polože račune, a ovi u opoziciji da nas ubede da imaju bolja rešenja. To je, potencijalno i najosetljivije i najslabije mesto u ovoj kampanji. Građanima nisu potrebni ni naprednjaci ni demokrate da im se (u)kaže kako se loše živi. Umesto dijagnoze očekuje se terapija. Svi znamo kako živimo, ali ne znamo kako ćemo dalje da živimo. Interesuje nas ko ima rešenja za izlazak iz krize i čija ponuda je realna, odnosno ko ima kredibilne kadrove kojima možemo poveriti upravljanje zemljom. Odluka (sa)zrelih birača nemožebitisamo protest i izražavanje nezadovoljstva, niti izbor između manjeg i većeg zla. To je racionalna odlukakojom poveravamo mandat za vođenje Srbije, kao i izbor kuda idemo u naredne četiri godine.Birači vole bistru vodu, a u kampanji se, izgleda, više muti nego bistri. Dilema pred glasačkom kutijom može biti: kako da se iskaže nezadovoljstvo niskim životnim standardom, a da se sačuva sigurnost i izvesnost, odnosno kako da ne dođu gori.

Izbori su sistem preraspodele moći. Mogućnost izbora se svodi na ono što nam podmeću političke partije. A njih, pre svega, interesuje politička moć. Moć lobija (unutrašnjih i spoljašnjih, istočnih i zapadnih) i moć birača često vuku u suprotnim pravcima. Pravac koji izaberu političari mora biti pod uticajem oba. U pogledu ponude, u kampanji su manje prisutneveliketemea više životnapitanja. Oštre podele ostaju na relaciji istok–zapad. DSS i SRS su više za Rusiju a malo ili nimalo za EU. LDP je više za EU a manje za Rusiju. DS i SNS na ovom pitanju tragaju za balansom. U pozadini se krije pitanje ulaska u NATO!Političke partije su medijatori ne samo između građana i države, već i između različitih društvenih grupa icivilnogdruštva. Smatra se da se iza generalno niskog rejtinga stranaka i nepoverenja u njih kriju slabe veze stranaka i posredujućih institucija i struktura (sindikati, civilno društvo). Upravo se iz ovih posredujućih struktura razvijaju, oblikuju i realizuju interesi i lojalnosti. Onipovezujustrankeibiračekojibez međuslojeva i medijatora ostaju prilično odsečeni.Stranke su pokazale da su samo delimično svesne toga. Na listi LDP-aimamo kandidate iz Građanskih inicijativa i sindikata, na listi DS-a predstavnike sindikata, na listi SNS-a predstavnike udruženja malih privrednika. Te veze su više simboličke nego suštinske. USrbiji imamo građane bez građanskog društva, demokrate bez demokratije, naprednjake bez napredovanja, birače bez poverenja, kompeticiju bez prave konkurencije.

Na ovim izborima igraju se dve utakmice. Jedna je za prvo mesto između DS-a i SNS-a, i druga je bitka za cenzus, u kojoj učestvuju svi ostali. Koalicija oko SPS-a je negde između. Svaka mala partija bi volela da bude jezičak na vagi bez kojeg nema vlade. Formiranje vlade zavisićeod nekoliko stvari. Prvo, koje partije ili koalicije koje su na granici cenzusa će ući u parlament. Drugo, koje manje stranke, koje se nalazena listama koalicija manjih stranaka, a koje su se izborile za pet mesta i poslanički klub, će biti u prilici da odlučuju ko može da sastavi vladu. Treće, da li će se praviti „veliki kompromisi” ili velika koalicija. Dakle, na izborima se ne bira vlada, ali se odlučuje ko će biti u prilici da pregovara o formiranju vlade. Usled podizanja cene i ucenjivanja manjih partija,nije isključeno da na političku agendu dođe pitanje saradnje najvećih, jer to može biti (naj)jeftinije! Mali i veliki će jedni drugima smanjivati cenu u pregovorima. Za razliku od drugih tranzicijskih država srednje i istočne Evrope, u Srbiji se još uvek nije uspostavio mehanizam formiranja koalicija na osnovu programske i ideološke bliskosti stranaka. To važi i za predizborne i za postizborne koalicije. Evidentno je da na različitim nivoima (republički, pokrajinski i lokalni) postoje različiti koalicioni aranžmani koji su više rezultat kalkulacija nego programske bliskosti. Koalicije su više personalne a manje programske.

Približavanje stranaka u ideološkom prostoru kompeticije stavlja uprvi plan pitanje identiteta i imidžapartija i lidera. Zato su stranke i kandidati više opterećeni formom nego sadržajem, više reklamom nego proizvodom, više vlašću nego javnim politikama. U kampanji su svi „našminkani”i „maskirani”. Srećom,znamo o skoro svim strankamai kandidatima kakvi su i na vlasti i „bez maske”.