Без маске

Избори су били и остали јемство да ће политичари остати „прилично осетљиви на приоритете обичних грађана”.

На­кон уче­ста­лих из­бо­ра и ин­тен­зив­них из­бор­них кам­па­ња има­ли смо па­у­зу од че­ти­ри го­ди­не и ско­ро да смо се уже­ле­ли из­бор­не гро­зни­це ко­ја упра­во тре­се Ср­би­ју.

Избори су време рачуна и обрачуна. Ови на власти имају прилику да положе рачуне, а ови у опозицији да нас убеде да имају боља решења. То је, потенцијално и најосетљивије и најслабије место у овој кампањи. Грађанима нису потребни ни напредњаци ни демократе да им се (у)каже како се лоше живи. Уместо дијагнозе очекује се терапија. Сви знамо како живимо, али не знамо како ћемо даље да живимо. Интересује нас ко има решења за излазак из кризе и чија понуда је реална, односно ко има кредибилне кадрове којима можемо поверити управљање земљом. Одлука (са)зрелих бирача неможебитисамо протест и изражавање незадовољства, нити избор између мањег и већег зла. То је рационална одлукакојом поверавамо мандат за вођење Србије, као и избор куда идемо у наредне четири године.Бирачи воле бистру воду, а у кампањи се, изгледа, више мути него бистри. Дилема пред гласачком кутијом може бити: како да се искаже незадовољство ниским животним стандардом, а да се сачува сигурност и извесност, односно како да не дођу гори.

Избори су систем прерасподеле моћи. Могућност избора се своди на оно што нам подмећу политичке партије. А њих, пре свега, интересује политичка моћ. Моћ лобија (унутрашњих и спољашњих, источних и западних) и моћ бирача често вуку у супротним правцима. Правац који изаберу политичари мора бити под утицајем оба. У погледу понуде, у кампањи су мање присутневеликетемеа више животнапитања. Оштре поделе остају на релацији исток–запад. ДСС и СРС су више за Русију а мало или нимало за ЕУ. ЛДП је више за ЕУ а мање за Русију. ДС и СНС на овом питању трагају за балансом. У позадини се крије питање уласка у НАТО!Политичке партије су медијатори не само између грађана и државе, већ и између различитих друштвених група ицивилногдруштва. Сматра се да се иза генерално ниског рејтинга странака и неповерења у њих крију слабе везе странака и посредујућих институција и структура (синдикати, цивилно друштво). Управо се из ових посредујућих структура развијају, обликују и реализују интереси и лојалности. Ониповезујустранкеибирачекојибез међуслојева и медијатора остају прилично одсечени.Странке су показале да су само делимично свесне тога. На листи ЛДП-аимамо кандидате из Грађанских иницијатива и синдиката, на листи ДС-а представнике синдиката, на листи СНС-а представнике удружења малих привредника. Те везе су више симболичке него суштинске. УСрбији имамо грађане без грађанског друштва, демократе без демократије, напредњаке без напредовања, бираче без поверења, компетицију без праве конкуренције.

На овим изборима играју се две утакмице. Једна је за прво место између ДС-а и СНС-а, и друга је битка за цензус, у којој учествују сви остали. Коалиција око СПС-а је негде између. Свака мала партија би волела да буде језичак на ваги без којег нема владе. Формирање владе зависићеод неколико ствари. Прво, које партије или коалиције које су на граници цензуса ће ући у парламент. Друго, које мање странке, које се налазена листама коалиција мањих странака, а које су се избориле за пет места и посланички клуб, ће бити у прилици да одлучују ко може да састави владу. Треће, да ли ће се правити „велики компромиси” или велика коалиција. Дакле, на изборима се не бира влада, али се одлучује ко ће бити у прилици да преговара о формирању владе. Услед подизања цене и уцењивања мањих партија,није искључено да на политичку агенду дође питање сарадње највећих, јер то може бити (нај)јефтиније! Мали и велики ће једни другима смањивати цену у преговорима. За разлику од других транзицијских држава средње и источне Европе, у Србији се још увек није успоставио механизам формирања коалиција на основу програмске и идеолошке блискости странака. То важи и за предизборне и за постизборне коалиције. Евидентно је да на различитим нивоима (републички, покрајински и локални) постоје различити коалициони аранжмани који су више резултат калкулација него програмске блискости. Коалиције су више персоналне а мање програмске.

Приближавање странака у идеолошком простору компетиције ставља упрви план питање идентитета и имиџапартија и лидера. Зато су странке и кандидати више оптерећени формом него садржајем, више рекламом него производом, више влашћу него јавним политикама. У кампањи су сви „нашминкани”и „маскирани”. Срећом,знамо о скоро свим странкамаи кандидатима какви су и на власти и „без маске”.