Мандат доминантне странке

Ванредни парламентарни избори у Србији били су право страначко чистилиште и губилиште. Три парламентарне странке нису прешле цензус (ДСС, УРС и ЛДП), у парламент су ушле само три мањинске и четири листе релевантних партија. Србија је добила доминантну странку – СНС и партијски систем са доминантном странком.

Такав партијски систем имали смо десет година са СПС-ом (од 1990. до 2000),а у Црној Гори је са ДПС-ом на снази двадесетак година. За разлику од СПС-а која је као партија наследница бивших комуниста и пре увођења вишепартизма контролисала све, СНС је једна од најмлађих странака у политичком животу Србије (постоји од 2009). Ако се узме у обзир партија претходница – СРС, њен рад датира од увођења вишепартизма у Србији. Доминантна странка у вишестраначком систему има два обележја: неупоредиво је јача од своје конкуренције у дужем временском периоду и идентификује се са целим народом. За модел остаје теоријски важно питање колико дуго ће СНС доминирати.Оно што је разликује од партија у једностраначком систему то је изложеност критици опозиције. Последица ових избора је изузетно слаба опозиција, чиме је изгубљен демократски баланс и противтежа. То је потенцијално слаба тачка по даљи процес консолидације демократије. Потребно је направити разлику између доминантне странке и партијског система с предоминантном странком. Доминантна странка у неком партијском систему далеко надмашује све друге, с обзиром на то да је јача од њих. Партијски систем са предоминантном странком је онај у којем главна странка има апсолутну већину мандата. СПС је имао апсолутну већину само након првих вишепартијских избора (1990), освојивши 194 од 250 мандата. Након свих следећих избора СПС је била принуђена да тражи подршку других странака (1993. од СРС-а, 1994. од Нове демократије, 1998. од ЈУЛ-а и СРС-а, на републичком и СПО-а на савезном нивоу). У свим владама од 1990. до 2000., СПС је чинио окосницу, давао премијера и имао кључне ресоре. Партијски систем са предоминантном странком везују се за оне земље у којима једна странка у дужем периоду сама формира владу а са власти је може скинути коалиција свих или већине осталих странака. Најбољи примери оваквог партијског система су: либералне демократе у Јапану које су владале 53 године са девет месеци паузе, социјалдемократе у Шведској које су владале педесетак година, Конгресна партија у Индији која је владала 31 годину, Демохришћанска партија у Италији која је владала 45 година и Револуционарна партија у Мексику која је владала 72 године.

СНС је на овим изборима освојила најбољи резултат од обнављања вишепартизма у Србији. За разлику од СПС-а која је 1990. освојила 46,1 одсто гласова и 77,6 одсто мандата,али по већинском изборном систему, СНС је сада освојила 48,34 одсто гласова и 63,2 одсто мандата (158 од 250) по пропорционалном систему, што је велика разлика. Новина коју су донели ови избори,а која има своје позитивне ефекте за демократску политичку културу,је подношење оставке лидера партија које су остале испод цензуса (Коштуница –ДСС и Динкић –УРС). У парламенту ће бити више оддвадесет партија, које су углавном добиле мандате на листама већих партија, а моћи ће да се формира десетак посланичких клубова. СПС је својим партнерима дала 45 одсто мандата (30 ПУПС и 15 ЈС), што значи да ће најјача партија после победничке имати нешто више од двадесет мандата. Испод цензуса су антиевропске, евроскептичне и десничарске странке. Екстремна десница, уместо у парламенту, остала је на улици. Србији остају тешка питања сврставања и изјашњавања око НАТО-а и Русије. Странка којој је главна идеја била неутралност остала је ван парламента.

Влада која ће се формирати након ових избора суштински ће бити једнопартијска иако ће формално имати више странака. Наиме,и на листи СНС-а су СДПС, НС, СПО, ПС. Том списку вероватно ће се додати СВМ. Неизвесно је да ли ће СНС позвати неку већу партију у владу. Такве сигнале даје СПС али и НДС, која улазак у владу условљава неуласком СПС-а. У том случају, парламентарну опозицију чинила би само ДС, а у одређеном смислу и НДС, што је укупно 37 од 250 посланика. За увођење у владу неке релевантне странке, могу постојати следећи разлози. Прво, потреба двотрећинске већине за промену Устава. Друго, нека иницијатива споља, на пример из Русије и/или САД. Треће, потреба да се симулира подела одговорности. Кажемо „симулира” зато што је на основу мандата грађана, одговорност искључиво на СНС-у. Могуће је и да се позајми неко кадровско решење из миљеа странака опозиције али без уласка те странке у владу.

Убедљиви победник избора је Александар Вучић. Њему остаје да нађе меру између радости и бриге и да реши два главна проблема сваке политике, а то су новац и кадрови. И раније је све или скоро све, било под његовом контролом, али сада има легитимитет и јасан мандат од грађана да води Србију. Верујемо да ће апсолутну моћ пратити и одговорност.

Професор Факултета политичких наука