Лидери и клијенти

У партијском систему Србије старе линије друштвених подела нису више тако снажне, а нове још нису јасно искристалисане. Све до претходних парламентарних избора 2012. важну улогу играли су друштвени расцепи: грађанско-национално, традиционализам-модернизам, Европа–Косово. Данас, бар формално, већина партија јесте за ЕУ. Двери су против, ДСС је евроскептичан, док су једино СРС (Наши и Образ) за концепт и Русија и Косово. Партије значајно одсликавају социјалне расцепе и социјалну стратификацију једног друштва. Каналишу их и мобилишу, рефлектујући их на партијски систем. Чим нема јасне линије подела, недостаје и јасна линија мобилисања партија и бирача. Иако је присутна трка за „етничке гласове”, етничке разлике нису јасно испољене у стартним позицијама партија. Партије појединих националних мањина нашле су се на листама већих партија (Бошњаци, Хрвати, Роми), док поједине од њих излазе самостално (Мађари, Албанци, поједине бошњачке странке ). Није искључена ни злоупотреба мањинских листа (Словаци).

У овој изборној кампањи приметно је одступање од националистичке реторике и све је јаче обраћање пажње социјално-економским темама, као што су питања незапослености, инвестиција, пољопривреде, пореза и сл. Део те атмосфере подгрејала је расправа о припремљеном предлогу Закона о раду и увођење „солидарног пореза” којим су оштећени средњи слојеви. Оба питања претходила су расписивању избора и у значајној мери поделила партије и бираче. Политичари, нарочито у кампањи, постају прилично осетљиви на приоритете обичних грађана. Генерално, партије у Србији нису окренуте трајнијим јавним политикама (образовној, пореској, здравственој...). Комбинација економских проблема и слабе социјалне основе сугерише висок степен изборне нестабилности у понашању бирача. Услед немогућности постизања економских резултата, верност бирача кретаће се ка оним странкама и лидерима који буду уверљивији у обећањима и плановима како да доведу до бољег живота. До сада сви су имали шансу да се покажу. Оно што разликује партије то су више партијски лидери него бољи програми. Перцепције партија више зависе од њиховог имиџа, а мање од програма и изборних платформи. Десно од центра конкуришу СНС, ДСС, Двери, Трећа Србија, и СРС (Наши и Образ), а лево од центра ДС, СПС, НДС и ЛСВ. Поједине странке имају преплитање у бирачком телу (СНС-СПС-СРС или ДС-НДС-УРС-ЛДП). На тим линијама препознаваће се изборна нестабилност у понашању бирача.

Искуства из других земаља које су прошле процес транзиције говоре да етнички хомогеније државе где се (на време) прешло на тржиште, као што су Чешка, Мађарска и Пољска, имају умерену изборну нестабилност и висок ниво посвећености демократији. Развој друштвених расцепа, идентитета партија и идеолошких оријентација води изборној стабилности, без које су политички системи осетљиви на потресе са персонализацијом политике и ауторитарним популизмом. И обрнуто, тамо где нису трајније обликоване линије расцепа и где је већа изборна нестабилност, веће су шансе да се избори добијају на основу социјалне демагогије и популистичких порука. Србија је још увек ближа овом другом случају. Бирачи реагују више на основу утиска који остављају партијски лидери и укупног имиџа партија, него на основу програмских преференци у складу са њиховим интересима. То утиче на нестабилност изборног опредељења, а самим тим и на нестабилност партијског система. Лидер је неретко већи и важнији „бренд” од странке. Партијска идентификација (степен поистовећења са партијом) није чврста. Људи доживљавају партију кроз политику коју она води, кроз организацију, али и кроз људе који је представљају и заступају, нарочито према ономе ко је води. Све то чини имиџ партије који је често кондензован у једном слогану или етикети.

Тамо где страначки систем није институционализован, доминантно одређење бирача јесте према лидеру. И на овим изборима партије ће се идентификовати, разликовати и перципирати више по челним људима него по програму. Познато је да је личност увек медијски атрактивнија и занимљивија. Како каже Серж Московиси, масе су заљубљене или у неки идеал или у неког човека. У кључним личностима грађани виде отелотворење комплетног партијског програма. Лидери, осим харизматских апела успех очекују обећањем да ће нахранити клијентелу. То је схватање партија као „агенција за запошљавање”. Обезбеђујући добра путем клијентелизма, бирачи могу веома ограничено остварити своје материјалне интересе на начин на који то није могуће путем јавног добра. Крађа тема и програмско прилагођавање слабе програмску оригиналност странака. У партијским системима у којима се изборно надметање одвија у складу са клијентелизмом а не према програмским принципима, слабије су шансе за консолидацију демократије. Слабост у расподели добара водиће ка опадању поверења у демократију. Када су институције неделотворне, незадовољство се прелива на улице. За такве тенденције у окружењу имамо примере, а у Србији индикаторе.

Професор Факултета политичких наука