Pravila globalizacije

Partizanovi košarkaši sa uspehom igraju u Evroligi kojom ove sezone apsolutno dominiraju igrači iz – Amerike. Kao nikada pre, čak četvrtina aktera najjačeg klupskog takmičenja na Starom kontinentu dolazi iz SAD, budući da je njihov broj, koji varira iz nedelje u nedelju, premašio 70. Samo od Amerikanaca moglo bi da se sastavi šest ekipa.

Igrači iz postojbine igre pod obručima popunjavaju prostor upražnjen odlaskom velikog broja Evropljana u NBA ligu, u kojoj su danas osmorica srpskih košarkaša, ali nije to jedino što im otvara mesta. Moderna košarka sa pravilima približenim američkim (napad sa 30 sveden na 24 sekunde) traži brzu igru za koju najbolje fizičke predispozicije imaju crnopute atlete. Bez njih su samo dva od 24 kluba Evrolige.

U našoj košarci ove sezone je pao broj Amerikanaca, na koje se pre svega misli kada se govori o stranim igračima. Partizan ima Kamingsa, Crvena zvezda trenutno dvojicu Burksa i Rajsa, FMP Železnik i Hemofarm uspešne rezultate i u Kupu Uleba i u Jadranskoj NLB ligi beleže bez Amerikanaca. Što se tiče pojačanja iz ostalih zemalja, ovde je nekoliko Makedonaca, po jedan Slovenac i Mašar, kao i igrača našeg porekla koji igraju za Grčku, Australiju, Kanadu. Kada je reč o igračima iz Crne Gore, oni nemaju status stranaca – u Partizanu su trojica.

Pre pet godina pitanje "stranci za ili protiv" doživljavano je kao sudbinsko za našu košarku, danas više nije izvor dileme. I pored prisustva stranaca, mladi igrači imaju veliki prostor u našim klubovima. Dok su u vrhunskoj evropskoj košarci vlasnici timova sve manje orijentisani na proizvodnju igrača, neke srpske ekipe u tom smislu predstavljaju avangardu budući da istovremeno stvaraju košarkaše i beleže uspešne rezultate na međunarodnoj sceni.

U ionako finansijski ograničavajućim uslovima u kojima bitišu, klubovima je ipak važno da imaju mogućnost da posegnu za stranim igračem, posebno kada je sezona već odmakla. U situaciji kada rivali predstavljaju internacionalne selekcije, jedan ili dva ne mogu da donesu veliki uspeh našim timovima, ali imaju svoj značaj.

Naši timovi za strancima posežu zbog deficita igrača sa određene pozicije na tržištu, a i zbog cene, budući da su često jeftiniji od domaćih, za koje je često potrebno platiti obeštećenje, itd.

Amerikanci ovog časa nisu najskuplji igrači "večitih rivala"...

-------------------------------------------------------------------------

Kineska veza

U pripremama za SPENS, svetsko prvenstvo u stonom tenisu 1981. godine u Novom Sadu, otvorena su vrata kineskim stručnjacima, ne da bi poboljšali igru naših asova, već da bi pripremali one koji će ih naslediti. Šurbek, Stipančić, Karakašević, Kalinić i ostali bili su ionako uz rame Kinezima i ostalim najboljim igračima sveta.

U Novi Sad došao je trenerski par Čeng Čaobin i Huang Čeng i ostao desetak godina, a krajem osme decenije u Beograd su stigli Vang Džilijang i Sije Vejcu. Prvi, u Sarajevu je radio čuveni Hsi Enting...

Oni su uglavnom radili sa mlađim kategorijama u ovim stonoteniskim centrima i dosta uticali na njihovu igru i napredak, kao i na naše trenere, ali nisu učestvovali u radu sa našim selekcijama. Ni tada to nije bilo potrebno.

Krajem osamdesetih iz Kine u Partizan stigao je Cu Veishong da bi pojačao Partizan, pre svega u Ligi šampiona. Trojka Lupulesku, Primorac, Veishong bila je čvrst zalogaj za najbolje svetske ekipe.

Danas su srpskom stonom tenisu pojačanja mnogo potrebnija i to ne samo u stručnom radu, jer su kineski igrači i igračice i bukvalno osvojili Evropu. Većina svetskih selekcija ima u udarnim postavama bivše kineske reprezentativce, a prošle godine jedan Kinez je došao na probu u Beograd. Međutim nije zadovoljio, pa će "plavi" u martu na Evropskom prvenstvu u Beogradu nastupiti samo sa sopstvenim snagama. To, nažalost, neće biti dovoljno za zapaženije uspehe...