Правила глобализације

Партизанови кошаркаши са успехом играју у Евролиги којом ове сезоне апсолутно доминирају играчи из – Америке. Као никада пре, чак четвртина актера најјачег клупског такмичења на Старом континенту долази из САД, будући да је њихов број, који варира из недеље у недељу, премашио 70. Само од Американаца могло би да се састави шест екипа.

Играчи из постојбине игре под обручима попуњавају простор упражњен одласком великог броја Европљана у НБА лигу, у којој су данас осморица српских кошаркаша, али није то једино што им отвара места. Модерна кошарка са правилима приближеним америчким (напад са 30 сведен на 24 секунде) тражи брзу игру за коју најбоље физичке предиспозиције имају црнопуте атлете. Без њих су само два од 24 клуба Евролиге.

У нашој кошарци ове сезоне је пао број Американаца, на које се пре свега мисли када се говори о страним играчима. Партизан има Камингса, Црвена звезда тренутно двојицу Буркса и Рајса, ФМП Железник и Хемофарм успешне резултате и у Купу Улеба и у Јадранској НЛБ лиги бележе без Американаца. Што се тиче појачања из осталих земаља, овде је неколико Македонаца, по један Словенац и Машар, као и играча нашег порекла који играју за Грчку, Аустралију, Канаду. Када је реч о играчима из Црне Горе, они немају статус странаца – у Партизану су тројица.

Пре пет година питање "странци за или против" доживљавано је као судбинско за нашу кошарку, данас више није извор дилеме. И поред присуства странаца, млади играчи имају велики простор у нашим клубовима. Док су у врхунској европској кошарци власници тимова све мање оријентисани на производњу играча, неке српске екипе у том смислу представљају авангарду будући да истовремено стварају кошаркаше и бележе успешне резултате на међународној сцени.

У ионако финансијски ограничавајућим условима у којима битишу, клубовима је ипак важно да имају могућност да посегну за страним играчем, посебно када је сезона већ одмакла. У ситуацији када ривали представљају интернационалне селекције, један или два не могу да донесу велики успех нашим тимовима, али имају свој значај.

Наши тимови за странцима посежу због дефицита играча са одређене позиције на тржишту, а и због цене, будући да су често јефтинији од домаћих, за које је често потребно платити обештећење, итд.

Американци овог часа нису најскупљи играчи "вечитих ривала"...

-------------------------------------------------------------------------

Kинеска веза

У припремама за СПЕНС, светско првенство у стоном тенису 1981. године у Новом Саду, отворена су врата кинеским стручњацима, не да би побољшали игру наших асова, већ да би припремали оне који ће их наследити. Шурбек, Стипанчић, Каракашевић, Калинић и остали били су ионако уз раме Кинезима и осталим најбољим играчима света.

У Нови Сад дошао је тренерски пар Ченг Чаобин и Хуанг Ченг и остао десетак година, а крајем осме деценије у Београд су стигли Ванг Џилијанг и Сије Вејцу. Први, у Сарајеву је радио чувени Хси Ентинг...

Они су углавном радили са млађим категоријама у овим стонотениским центрима и доста утицали на њихову игру и напредак, као и на наше тренере, али нису учествовали у раду са нашим селекцијама. Ни тада то није било потребно.

Крајем осамдесетих из Кине у Партизан стигао је Цу Веисхонг да би појачао Партизан, пре свега у Лиги шампиона. Тројка Лупулеску, Приморац, Веисхонг била је чврст залогај за најбоље светске екипе.

Данас су српском стоном тенису појачања много потребнија и то не само у стручном раду, јер су кинески играчи и играчице и буквално освојили Европу. Већина светских селекција има у ударним поставама бивше кинеске репрезентативце, а прошле године један Кинез је дошао на пробу у Београд. Међутим није задовољио, па ће "плави" у марту на Европском првенству у Београду наступити само са сопственим снагама. То, нажалост, неће бити довољно за запаженије успехе...