Novi život Senjskog rudnika

Kada se spustite na 150 metara dubine u okno Senjskog rudnika biće vam deset stepeni hladnije nego na površini. I naravno vlažnije. Podrazumeva se mračnije, dosta mračnije. Zapravo, mrkli je mrak. Ali, osećaj je poseban i treba ga iskusiti. Upravo dok su ga doživljavali novinari nekoliko beogradskih redakcija, koji su imali ekskluzivnu priliku da posete kompleks najstarijeg rudnika u Srbiji pre rekonstrukcije, krajem aprila, kad će postati eko-muzej i regionalni centar industrijskog nasleđa, jedna od dnevnih smena rudara trajala je duboko u oknu, podno brda, kopajući rudu.

– Nije dole strašno, vas ćemo polako da vozimo, ne sekirajte se. Pa mi silazimo svaki dan. I nije nam ništa, šalili su se oni čija je smena bila završena, kuražeći pojedine kolege da se upuste u malu avanturu spuštanja korpe koju pokreće parna mašina iz 1872, zaštićeno kulturno dobro, jedino takve vrste u svetu, još uvek u radnom stanju. Rudari kažu – sigurnije nema, jer radi iako nestane struje.

To je, međutim, samo jedna od draži ovog mesta koje se nalazi 150 kilometara jugoistočno od Beograda, 20 kilometara istočno od Ćuprije, na 530 metara nadmorske visine. Druga je da je upravo ovde sniman „Petrijin venac”, legendarni domaći film. A treća da je naselje, rodno mesto industrijalizacije Srbije, odgovorno i za razvoj Kragujevačke topolivnice, okruženo netaknutom prirodom. Četvrta nas dovodi do sledećeg: nekada je ovde živelo nekoliko hiljada ljudi, danas ih ima samo pet stotina, uglavnom rudari, porodice i rudarski penzioneri. Škola i dalje radi, postoji Muzej ugljarstva, Centar za kulturne aktivnosti, železnička stanica, bolnica, sportska igrališta. Istorija u malom.

Upravo je zato Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva do sada uložilo deset miliona dinara u Projekat „Senjski rudnik”. Izrađena su preliminarna tehnička procena i studija izvodljivosti. Evropska unija obezbedila je još milion i pet stotina hiljada evra. Nakon radova, u okviru kojih će biti obnovljeni muzej, Aleksandrov potkop (najstariji objekat u kompleksu) i radionica, uz edukaciju stanovništva i rad na programskom konceptu, mestu će biti udahnut nov život. Kako nam priča Miroslav Nikolić, kustos Muzeja ugljarstva, to je ovom mestu neophodno, jer iako kopanje mrkog uglja ovde nije prestajalo od osnivanja 1853, čak ni za vreme Prvog, a ni Drugog svetskog rata, kada su u rudniku pod okupacijom prinudno radile žene, pa čak i malo starija deca, pitanje je koliko još ima zaliha. Procene su za još tri do pet godina, reč je nadležnih. A šteta bi bilo da ovaj prostor bogate kulturne baštine potom zamre.

– Sve što se dešavalo ovde zabeleženo je u muzeju. On je prepun baštine. Počev od istorije našeg rudarstva, maketa, originalne obuće iz davnih vremena, drvenih đonova koje su pravili sami rudari, šlemova od kartona, preko ručnih burgija i prvih lampi lojanica do savremene opreme bez koje se danas silazak u okno ne može zamisliti. Tu su i fotografije na kojima se vidi kako su rudari živeli, kako su u običnoj odeći silazili u jame, kako su im živele porodice. Fotografisane su i žene koje su bosonoge radile za vreme rata. Ima i elemenata pokućstva. Sve je tu, otkriva Nikolić i dodaje da će svi eksponati, čim za neku nedelju počne sanacija objekta, biti privremeno izmešteni. Nada se, kaže, izgradnji i dela podzemnog muzeja. Ali, o tom – potom.

Pre odlaska iz rudnika posluženi smo domaćinski: pitama, sokovima, kafama i rakijom. Ma kako moderan izgled ovo mesto dobilo kada se svi radovi završe, verujemo da će taj običaj ostati, jer putnika namernika danas nema mnogo, ali nada ostaje da će se u jednom trenutku i to promeniti.

Milica Dimitrijević

-----------------------------------------------------------

Štrajk i požar

Današnji rudari posebno obeležavaju dva datuma – 6. avgust, Dan rudara i 21. jul, slavu Svetog Prokopija. Evo i zašto.

– Za to su zaslužna dešavanja u našem rudniku. Rudari su tada, 1903, radili za tantuze, novac koji su mogli da upotrebljavaju samo u okviru naselja, gde su cene bile mnogo veće nego u trgovinama van rudnika. Zato su prekinuli rad, tražili isplatu u dinarima i smanjenje trajanja smena od 16 sati, uz zahtev da im se oštrenje alata i trošenje eksploziva u jamama ne odbija od plate. Devetodnevnim štrajkom nije mnogo postignuto, ali je taj dan do danas ostao državni praznik. Požar se desio 1893. godine, na Svetog Prokopija, u delu Aleksandrovog potkopa. Maltene je cela smena ostala zarobljena. Od tada rudari taj dan obeležavaju kao svoju slavu, dok u naselju postoji i crkva istog sveca, priča Nikolić.