Нови живот Сењског рудника

Када се спустите на 150 метара дубине у окно Сењског рудника биће вам десет степени хладније него на површини. И наравно влажније. Подразумева се мрачније, доста мрачније. Заправо, мркли је мрак. Али, осећај је посебан и треба га искусити. Управо док су га доживљавали новинари неколико београдских редакција, који су имали ексклузивну прилику да посете комплекс најстаријег рудника у Србији пре реконструкције, крајем априла, кад ће постати еко-музеј и регионални центар индустријског наслеђа, једна од дневних смена рудара трајала је дубоко у окну, подно брда, копајући руду.

– Није доле страшно, вас ћемо полако да возимо, не секирајте се. Па ми силазимо сваки дан. И није нам ништа, шалили су се они чија је смена била завршена, куражећи поједине колеге да се упусте у малу авантуру спуштања корпе коју покреће парна машина из 1872, заштићено културно добро, једино такве врсте у свету, још увек у радном стању. Рудари кажу – сигурније нема, јер ради иако нестане струје.

То је, међутим, само једна од дражи овог места које се налази 150 километара југоисточно од Београда, 20 километара источно од Ћуприје, на 530 метара надморске висине. Друга је да је управо овде сниман „Петријин венац”, легендарни домаћи филм. А трећа да је насеље, родно место индустријализације Србије, одговорно и за развој Крагујевачке тополивнице, окружено нетакнутом природом. Четврта нас доводи до следећег: некада је овде живело неколико хиљада људи, данас их има само пет стотина, углавном рудари, породице и рударски пензионери. Школа и даље ради, постоји Музеј угљарства, Центар за културне активности, железничка станица, болница, спортска игралишта. Историја у малом.

Управо je зато Министарство културе, информисања и информационог друштва до сада уложило десет милиона динара у Пројекат „Сењски рудник”. Израђена су прелиминарна техничка процена и студија изводљивости. Европска унија обезбедила је још милион и пет стотина хиљада евра. Након радова, у оквиру којих ће бити обновљени музеј, Александров поткоп (најстарији објекат у комплексу) и радионица, уз едукацију становништва и рад на програмском концепту, месту ће бити удахнут нов живот. Како нам прича Мирослав Николић, кустос Музеја угљарства, то је овом месту неопходно, јер иако копање мрког угља овде није престајало од оснивања 1853, чак ни за време Првог, а ни Другог светског рата, када су у руднику под окупацијом принудно радиле жене, па чак и мало старија деца, питање је колико још има залиха. Процене су за још три до пет година, реч је надлежних. А штета би било да овај простор богате културне баштине потом замре.

– Све што се дешавало овде забележено је у музеју. Он је препун баштине. Почев од историје нашег рударства, макета, оригиналне обуће из давних времена, дрвених ђонова које су правили сами рудари, шлемова од картона, преко ручних бургија и првих лампи лојаница до савремене опреме без које се данас силазак у окно не може замислити. Ту су и фотографије на којима се види како су рудари живели, како су у обичној одећи силазили у јаме, како су им живеле породице. Фотографисане су и жене које су босоноге радиле за време рата. Има и елемената покућства. Све је ту, открива Николић и додаје да ће сви експонати, чим за неку недељу почне санација објекта, бити привремено измештени. Нада се, каже, изградњи и дела подземног музеја. Али, о том – потом.

Пре одласка из рудника послужени смо домаћински: питама, соковима, кафама и ракијом. Ма како модеран изглед ово место добило када се сви радови заврше, верујемо да ће тај обичај остати, јер путника намерника данас нема много, али нада остаје да ће се у једном тренутку и то променити.

Милица Димитријевић

-----------------------------------------------------------

Штрајк и пожар

Данашњи рудари посебно обележавају два датума – 6. август, Дан рудара и 21. јул, славу Светог Прокопија. Ево и зашто.

– За то су заслужна дешавања у нашем руднику. Рудари су тада, 1903, радили за тантузе, новац који су могли да употребљавају само у оквиру насеља, где су цене биле много веће него у трговинама ван рудника. Зато су прекинули рад, тражили исплату у динарима и смањење трајања смена од 16 сати, уз захтев да им се оштрење алата и трошење експлозива у јамама не одбија од плате. Деветодневним штрајком није много постигнуто, али је тај дан до данас остао државни празник. Пожар се десио 1893. године, на Светог Прокопија, у делу Александровог поткопа. Малтене је цела смена остала заробљена. Од тада рудари тај дан обележавају као своју славу, док у насељу постоји и црква истог свеца, прича Николић.