KAKVA NAM VOJSKA TREBA

General Ponoš se vratio iz Amerike. Posle mnogo godina Pentagon je primio visokog srpskog oficira. To nije bilo samo poštovanje vojnog protokola, niti oprezno aktiviranje militarne diplomatije. Izgleda da će dve vojske u miru tražiti najbolji model saradnje. Nama je to potrebno, kao "bezbednosna pogodnost", jedna vrsta razumnog pristupa stvarnosti i poimanja odnosa snaga.

Moglo bi se reći ovako: naša vajda će biti što od toga nećemo imati štete. Još preciznije: svaka saradnja je preča od konflikta, i takva relacija stavlja moguću krizu u drugi plan.

Najgore uspomene se tako ne mogu izbrisati, bar za nas. Ali, Srbija nije u stanju da opstane na granici mržnje prema spoljnom svetu. Naši piloti su pristojno dočekali na Batajnici svoje ratne protivnike iz Avijana. U tom sletanju nije bilo oduševljenja, ni sa jedne strane. "Svi smo radili svoj posao, nema ljutnje!" – rekao je američki pilot. Srpski avijatičari nisu dopustili da ih ponesu emocije, oni su samo tražili ravnotežu između viteštva i rodoljublja.

Da bi bili dobri domaćini, sami su počistili krug na Batajnici, jer tamo nema dovoljno vojnika. Videli su letače koji plove na preskupim mašinama, kolege koje zarađuju bar petnaest puta veću platu.

Hoćemo li dakle sarađivati, ili živeti samo od teških uspomena, i sanjariti o nedostižnoj pravdi? Pred očima nam je veliki i moćni svet koji nemilice troši za svoju vojsku. Srbija (možda) nema odakle, njena vojska se drži samo po navici. "Šta da radimo, tu smo, moramo da se čupamo..."! Tako je u holu Doma vojske grupi novinara govorio jedan pukovnik.

Strategija snalaženja, krpljenja i moljakanja nikada nije usvojena, ali postoji. Plan "reformi" napravljen je bar deset puta, ali je neostvariv. Pukovnik kao da je želeo da kaže: Kad smo već tu, ne možemo da potonemo. Ali, tonemo, pa se čupamo.

To je retorika očaja i vere. Sasvim je drugi jezik strategijskog pregleda, koji uliva neku nadu. Generalštab je svoj deo posla iz struke sveo na logiku dotoka novca. I sa malo para može se nešto uraditi. Ali, to je samo kozmetika propadanja. Sve ovo bi trebalo izmeniti, jer se ratovi u poslednjim godinama vode u sasvim novim dimenzijama.

Dakle, nova srpska vojska je po svemu negacija dosadašnjeg sistema. Nema pozicionih dejstava, nestali su i front i pozadina, kao operativni stereotipi. U stvari, oni su svuda. Prestale su terminske "mobilizacijske okolnosti". Kad napada jači, to je bez izuzetka munjeviti rat. Kad se napada terorizam, to se isključivo čini sa uvek mobilnim specijalnim trupama. Ako se vodi regionalni rat, to se bez saveznika ne čini. Ako se želi očuvana, stabilna državna sila, onda se rat ne vodi. On se dobija tako što se čuva sopstvena snaga. Kad su partneri najmoćniji, onda je opasnost od "presudnog poraza" minimalna.

Dakle, umesto rogušenja i vojničkog maksimalizma, potrebna nam je saradnja. Školovanje naših oficira svuda na Zapadu, gde je to moguće. Na tom nivou se srećemo sa stalnom sumnjom. Kao da u svakom dežurnom rodoljubu čuči Ilija Čvorović. Pa se posle povratka Zdravka Ponoša iz Vašingtona čuju ova i slična pitanja: "Šta će on tamo? Šta će naši oficiri da uče kod Amerikanaca?"

Takva vrsta mentalne izolacije donekle se može razumeti, sve dok vladaju demoni ideološke sfere. Ta nas omča vezuje i sputava, ne samo u kontaktima sa svetom, nego nam definiše dogmatski vrednosni čvor. Izgleda da se čak i deo vojske i resornog ministarstva ne može osloboditi konzervativnog samara.

Tamo su i ključne zablude povodom buduće suštine srpske vojske. Prva je da će relativno malo brojno stanje (21.000 formacijskih mesta) vojnički oslabiti Srbiju. Druga, da kontakti sa moćnim silama nisu ništa drugo nego "slušanje diktata iz Vašingtona i Brisela". Treća, da je za načelnika Generalštaba neophodno trupno, da ne kažemo, ratno iskustvo.

Ideja o velikim brojevima (na primer 80.000 vojnika) nije ništa drugo do teorija o jeftinom topovskom mesu. Tehnika je ništa, čovek je sve, ali njegov život nije ništa. To je strategija pogibije, pri čemu se snaga vojske vezuje isključivo za brojno stanje. Ostali parametri (manevarska, vatrena moć, racionalnost upotrebe) potpuno su ignorisani.

Iskustva generala iz trupe? Zar to nismo već imali. Kaplarski sindrom u Generalštabu. Organizacija poraza i rasula. Primera ima mnogo, a novinski prostor je skup.

I nešto o "diktatima". Jedan radio se reklamira ovako: "Nas slušaju svi, mi ne slušamo nikoga!" Ovde nema znakova preterane revnosti u slušanju tuđih naloga. Ali, neki propali mislioci, čije su ideje davno pod prašinom, tvrde da nam je potrebno bar još jedno istorijsko "ne"! Bilo kome, bilo po koju cenu. Oni su zaključili da Ponoš "rastura vojsku", po nečijem nalogu.

Čini nam se da taj general pokušava nešto dobro da napravi, i da mu je potrebna pomoć.