КАКВА НАМ ВОЈСКА ТРЕБА

Генерал Понош се вратио из Америке. После много година Пентагон је примио високог српског официра. То није било само поштовање војног протокола, нити опрезно активирање милитарне дипломатије. Изгледа да ће две војске у миру тражити најбољи модел сарадње. Нама је то потребно, као "безбедносна погодност", једна врста разумног приступа стварности и поимања односа снага.

Могло би се рећи овако: наша вајда ће бити што од тога нећемо имати штете. Још прецизније: свака сарадња је преча од конфликта, и таква релација ставља могућу кризу у други план.

Најгоре успомене се тако не могу избрисати, бар за нас. Али, Србија није у стању да опстане на граници мржње према спољном свету. Наши пилоти су пристојно дочекали на Батајници своје ратне противнике из Авијана. У том слетању није било одушевљења, ни са једне стране. "Сви смо радили свој посао, нема љутње!" – рекао је амерички пилот. Српски авијатичари нису допустили да их понесу емоције, они су само тражили равнотежу између витештва и родољубља.

Да би били добри домаћини, сами су почистили круг на Батајници, јер тамо нема довољно војника. Видели су летаче који плове на прескупим машинама, колеге које зарађују бар петнаест пута већу плату.

Хоћемо ли дакле сарађивати, или живети само од тешких успомена, и сањарити о недостижној правди? Пред очима нам је велики и моћни свет који немилице троши за своју војску. Србија (можда) нема одакле, њена војска се држи само по навици. "Шта да радимо, ту смо, морамо да се чупамо..."! Тако је у холу Дома војске групи новинара говорио један пуковник.

Стратегија сналажења, крпљења и мољакања никада није усвојена, али постоји. План "реформи" направљен је бар десет пута, али је неостварив. Пуковник као да је желео да каже: Кад смо већ ту, не можемо да потонемо. Али, тонемо, па се чупамо.

То је реторика очаја и вере. Сасвим је други језик стратегијског прегледа, који улива неку наду. Генералштаб је свој део посла из струке свео на логику дотока новца. И са мало пара може се нешто урадити. Али, то је само козметика пропадања. Све ово би требало изменити, јер се ратови у последњим годинама воде у сасвим новим димензијама.

Дакле, нова српска војска је по свему негација досадашњег система. Нема позиционих дејстава, нестали су и фронт и позадина, као оперативни стереотипи. У ствари, они су свуда. Престале су терминске "мобилизацијске околности". Кад напада јачи, то је без изузетка муњевити рат. Кад се напада тероризам, то се искључиво чини са увек мобилним специјалним трупама. Ако се води регионални рат, то се без савезника не чини. Ако се жели очувана, стабилна државна сила, онда се рат не води. Он се добија тако што се чува сопствена снага. Кад су партнери најмоћнији, онда је опасност од "пресудног пораза" минимална.

Дакле, уместо рогушења и војничког максимализма, потребна нам је сарадња. Школовање наших официра свуда на Западу, где је то могуће. На том нивоу се срећемо са сталном сумњом. Као да у сваком дежурном родољубу чучи Илија Чворовић. Па се после повратка Здравка Поноша из Вашингтона чују ова и слична питања: "Шта ће он тамо? Шта ће наши официри да уче код Американаца?"

Таква врста менталне изолације донекле се може разумети, све док владају демони идеолошке сфере. Та нас омча везује и спутава, не само у контактима са светом, него нам дефинише догматски вредносни чвор. Изгледа да се чак и део војске и ресорног министарства не може ослободити конзервативног самара.

Тамо су и кључне заблуде поводом будуће суштине српске војске. Прва је да ће релативно мало бројно стање (21.000 формацијских места) војнички ослабити Србију. Друга, да контакти са моћним силама нису ништа друго него "слушање диктата из Вашингтона и Брисела". Трећа, да је за начелника Генералштаба неопходно трупно, да не кажемо, ратно искуство.

Идеја о великим бројевима (на пример 80.000 војника) није ништа друго до теорија о јефтином топовском месу. Техника је ништа, човек је све, али његов живот није ништа. То је стратегија погибије, при чему се снага војске везује искључиво за бројно стање. Остали параметри (маневарска, ватрена моћ, рационалност употребе) потпуно су игнорисани.

Искуства генерала из трупе? Зар то нисмо већ имали. Капларски синдром у Генералштабу. Организација пораза и расула. Примера има много, а новински простор је скуп.

И нешто о "диктатима". Један радио се рекламира овако: "Нас слушају сви, ми не слушамо никога!" Овде нема знакова претеране ревности у слушању туђих налога. Али, неки пропали мислиоци, чије су идеје давно под прашином, тврде да нам је потребно бар још једно историјско "не"! Било коме, било по коју цену. Они су закључили да Понош "растура војску", по нечијем налогу.

Чини нам се да тај генерал покушава нешто добро да направи, и да му је потребна помоћ.