Performans umesto gulaša

Pančevo – Omladinci pančevačkog ogranka jedne naše stranke priredili su prvog aprila originalni performans – rugalicu. Nekoliko desetina njih upriličilo je „svečano otvaranje“ hale „Bagremar“, koja je počela da se gradi pre četiri godine, a otprilike nikada neće biti završena jer su gradske vlasti odlučile da je, ako bude moguće, prodaju. U halu, koja je, ispostaviće se, bure bez dna, uloženo je 1,4 miliona evra, a veštaci procenjuju da je potrebno bar još četiri puta toliko da bi njenih 6.600 metara kvadratnih bilo privedeno svrsi. Ogranak jedne druge stranke u Pančevu ozbiljno je zaratio sa lokalnim „Pančevcem“, pokušavši da saopštenjem diskvalifikuje novinare, jer navodno nisu kako treba izvestili o razlozima raspuštanja gradskog odbora, baš sad, pred izbore. Čak i dva ozbiljna kandidata za gradonačelničku funkciju bacila su rukavice i krenula u „šamaranje“ protivnika.

Promenila su se vremena, pa i običaji. Nekada su se na ovim prostorima stranke na drugačiji način borile za glasače. I ma kako to danas smešno bilo, precima se mora priznati da su znali bar jednu ružnu stranu ovovremenih izbornih utakmica da izbegnu – grubosti i uvrede.

Pančevački hroničar Giga Stojnov ostavio je podrobni zapis o tome kako se u Pančevu glasalo godine 1904. prepričavši iskustvo jednog pančevačkog veseljaka, mlađanog advokatskog pisara. Kaže Stojnov, običaj je bio da pred izbore svaka stranka koja ulazi u izbornu trku zakupi jednu ovdašnju kafanu, pa u njoj na dan glasanja, a ponekad i koji dan ranije, čašćava svoje pristalice koje delom i rečima pokažu da će za nju glasati. Savremenim jezikom bi se reklo da je tada ono što je sada fond za marketing na televiziji, u novinama i rat bilbordima bilo namenjeno isključivo čašćavanju glasača. Te 1904, veli naš hroničar, za glasove Pančevaca takmičile su se tri „mađarske stranke“ i jedna srpska – Miletićeva. Jedino ova poslednja nije čašćavala, a nije imala ni razloga, jer se pretpostavljalo da će za nju svi Srbi iz Pančeva glasati. Valja podsetiti da je u to vreme Pančevo bilo u Ugarskoj.

Advokatski pisar, ugursuz, kojeg smo pomenuli, prvo je stao ispred kafane „Zvezda“, sedišta prve „mađarske stranke“, gde se služio odličan gulaš. Vikne iz sve snage „da živi“, pa ime njihovog kandidata, a dežurni ga odmah uvedu u kafanu i počnu častiti. U neko vreme on se otud neprimećen izvuče, pa isto povika, ali sa imenom njihovog kandidata, pred kafanom „Ajnhorn“ – sedištem druge stranke. Tamo je, kaže, bilo najbolje pečenje, te na kraju ode i do „Fortune“, sve koristeći isti metod. Kada se tamo napio špricera, a bilo je već pet po podne, stave ga, oni koji su se na njemu istrošili, na fijaker i odvedu na glasačko mesto. Kad tamo, predsednik izborne komisije kaže: „Ali, gospodine, vi nemate pravo glasa, niste u biračkom spisku“. Naime, u to vreme, piše Stojnov, u Ugarskoj su pravo glasa imali samo poreski obveznici. Junak naše priče tvrdi da se poklonio i rekao: „Hvala, ja sam to znao, ali nisu oni koji su me čašćavali“.

Vremena i običaji su se promenili, ali priča, u prenosnom smislu bar, deluje poznato, zar ne?

Miodrag Šašić