Kritičari su saobraćajci

Trebinje – U Trebinju se upravo održava trodnevni naučni skup „Pesničko delo i misao o poeziji Milovana Danojlića”. S pesnikom, koji je bio sprečen da doputuje u Trebinje, razgovarali smo telefonom.

Milovan Danojlić (1937) živi u Poatjeu, u Francuskoj, i u svom rodnom selu Ivanovcima, u Šumadiji.

Da li kritičari mogu biti iskreni,do kraja,kada govore o živim piscima?

Kritičari su saobraćajci na glavnim raskrsnicama književne republike. Učesnika u saobraćaju ima svakojakih, kao i vozila. Prema živima su, dakako, uviđajniji,nego prema mrtvima, ali uzdržljivost ne bi trebalo da prelazi u trulu popustljivost. Uloga kritike nije da sahranjuje mrtvorođenčad,nego da podstiče ono što nosi klice novog života. Ko, danas, ispunjava ovo poslanje? Prikazivači su postali glasnogovornici zatvorenih interesnih grupa, a tamo, gde se tera sitna računica, nema mesta za iskrenost. Živim podaleko od naših književnih kuhinja. Kad sam u Srbiji,uglavnom,boravim na selu, novine retko čitam, nemam mogućnosti da se sretnem sa onima koji me napadaju. Neka svako piše kako ga je volja, a šta god ko rekao, govori, pre svega,o sebi. Na kraju će se svačiji rad ceniti po tome koliko je doprineo širenju duhovnih vidika i izoštravanju ljudske osećajnosti u određenoj eposi.

Dučić je dugo bio osporavan i prećutkivan. Da li je, u međuvremenu, dobio sve što mu pripada?

Razdoblje ćutanja trajalo je sedam-osam godina, zbog podrške koju je, kao kraljevski ambasador, pružao vođi nacionalne gerile –generalu Dragoslavu Mihailoviću. Već 1952,Meša Selimović je u Sarajevu, načinio jedan lep, mada nepotpun izbor iz Dučićeva dela. U predgovoru, pisanom u prigodnom marksističkom žargonu, Selimović je rehabilitovao pisca,umrlog u izgnanstvu, pozivajući se, usput, na izjavu Marka Ristića da je Jovan Dučić, i pored psiholoških i ideoloških antipatija,što ih je vođa nadrealista prema njemu gajio – često bivao „pravi pesnik”. Ovo nije malo priznanje, s obzirom na to kada je i od koga došlo. Inače, pored odbacivanja od pobednika iz građanskog rata, pesnik je jedno vreme bio i žrtva naglo promenjenog ukusa do čega je sredinom prošlog veka došlo. Sveska stihova, objavljena u Americi 1943, pristigla nam je sa zakašnjenjem, da zaokruži i obogati jedan značajan opus.

Kakav je Vaš odnos prema Dučiću?

Pun divljenja, što ne isključuje i nešto kritičnosti. Krajem sedamdesetih objavio sam izbor od stotinu njegovih pesama u „Slovu ljubve”, sa opširnim predgovorom. Pre dve godine,održao sam, u Trebinju, besedu pod naslovom „Dučić i Francuzi”, i taj će tekst ići kao predgovor francuskom izdanju Dučićeve poezije,koje priprema Vesna Bernar. U tom prevodu, i izboru, ima i mojih prstiju...

Živite u Poatjeu, u Francuskoj. Šta su glavne teme francuskih pisaca?

U zemlji Šarla Bodlera,poezija je zamrla, a gde ona presuši, i ostale književne vrste gube zamah. Romani, koje povremeno prelistavam, izražajno su nezanimljivi, a bave se ljudskom samoživošću svojih tvoraca, ili politikom, što je podjednako dosadno, bar meni...

Stižete li da pratite našu književnost? Jeste li zapazili neko novo ime?

Naša književna scena se početkom devedesetih uzburkala, nekadašnje strukture su se raspale. Ima svega i svačega, pa i vrednih stvari. I tu se oseća duh tranzicije, mada nije jasno prema čemu. Književna reč, kako-tako, živi. Važno je da se kreće, i u sadašnjim, nesrećnim okolnostima...

Na koji način ovaj tempo života i elektronika utiču na umetnost?

Ja živim prilično mirno, ne jurim za bogatstvom i slavom, pa ne osećam pritisak. Ne vozim auto, čak ni bicikl, ne umem da šaljem i primam SMS poruke. Pišem rukom,i to posle prekucavam na mehaničkoj pisaćoj mašini. Kompjuterom se služim samo kad moram, i tada ne krijem mržnju prema toj spravi, koja to oseća, pa mi uzvraća gomilanjem grešaka, ili brisanjem onoga što sam napisao... Ostao sam veran starim pisaćim mašinama. Na njima sam, sa dva srednja prsta, u toku života, prekucao više od 150.000 stranica, možda i više...

Pratite li predizbornu kampanju u Srbiji: šta ćemo dobiti,a šta izgubiti ulaskom u EU?

Ovo što se govori i obećava,već je viđeno. Promene u životu naroda i pojedinaca su dugoročan proces, ništa ne ide na dugme. Šta se promenilo u Bugarskoj, ili Rumuniji, otkako su se našle u društvu srećnika? Evropska zajednica je prenatrpana vreća rogova. Grčka je naterana u bankrot, u Španiji 23 odsto aktivnog stanovništva je bez posla, Italija je pod prinudnom upravom  velikosvetskog kapitala... Čudna neka demokratija, zar ne? Našim evrofilima se čini da je veselije propadati u otmenom društvu, nego u balkanskoj izolovanosti. Pa neka probaju, nikad se ne zna...

-----------------------------------

Evropom vlada – Novac

Mi smo se od Evrope odvojili u XIV veku; dok smo bili pod Turcima, ona za nas nije znala,niti jemarila. Karađorđev ustanak nije podržala, bliži su joj bili turski interesi. U XX veku nas je tri puta bombardovala. To su činjenice. Danas,pazi da se ne približimo odveć Rusima. Hrišćanstvo, kao jedan od temelja evropske civilizacije, u briselskom Ustavu se ne pominje. Naš je kontinent, u bližoj i daljoj prošlosti, bio duhovno zbliženiji nego danas. Didro je bio filozof ruske carice, Volter savetnik nemačkog cara, Leonardo da Vinči miljenik francuskog kralja, Dekart švedske kraljice Kristine, Tolstoj je prvu verziju „Rata i mira” napisao na francuskom... Taj stupanj internacionalizma – današnja Evropa ne poznaje. Danas,tobožnji filozof B. H. Levi,savetuje francuskog predsednika da započne rat u Libiji... Evropom vlada – Novac, koji je dobar kao sluga, a opasan kao gospodar.