Mera književne kulture

Trebinje – U Trebinju je počeo sa radom trodnevni naučni skup: „Pesničko delo i misao o poeziji Milovana Danojlića”. Skup, u okviru projekta „Smena poetičnih paradigmi u srcu i književnosti 20. veka – nacionalni i evropski kontekst”, organizuju Institut za književnost i umetnost u Beogradu, Učiteljski fakultet Univerziteta u Beogradu i opština Trebinje. Naučni skup na kojem učestvuje tridesetak književnih kritičara, otvorio je, u Muzeju Hercegovina, Dobroslav Ćuk, načelnik opštine Trebinje.

Milovan Danojlić, istakao je u uvodnom slovu Jovan Delić, jedan je od naših najplodnijih pisaca: i kao pesnik, i kao prozni pisac, i kao esejista, i kao prevodilac. A u žanrovskom pogledu, posebno u prozi, jedan je od najhibridnijih, najneuhvatljivijih i najrazuđenijih pisaca. On je visoka mera književne kulture i odgovornosti. Ovo je, dodao je Delić, do sada najznačajniji i najveći skup o poeziji Milovana Danojlića. Delić insistira na Danojlićevom pesničkom raznoglasju. Prateći njegovo pesništvo kroz vreme, pratimo, s jedne strane, procese i mene u srpskom pesništvu od neosimbolizma – od kojeg već počinje pesnikova vera u reč, u jezik, u jedinstvo bića i reči, odnosno jezika – do današnjeg dana, a sa druge, dramatične reakcije našeg pesnika na titoističko, posttitoističko i postkomunističko doba, na doba globalizma, na bombardovanje zemlje i naroda, na razaranje i rasturanje jedinstvenog srpskog životnog i kulturnog prostora, i na varvarsko otimanje teritorije. Danojlić, po pravilu, hrabro dotiče ono „o čemu još nismo progovorili”.

Aleksandar Jovanović istakao je veliku povezanost Milovana Danojlića i Jovana Dučića. I jedan i drugi uspešni su pesnici i putopisci. I jedan i drugi, pesnici su u razvijanju, a to znači da im prve knjige nisu bile najbolje, već im je svako novo delo bilo bolje, smirenije, svedenije. I na kraju, i jedan i drugi, vezani su za zavičaj: Dučić za Trebinje, Danojlić za Ivanovce, i obojica su dobili svoje ktitorske hramove.

Mesto koje Danojlić zauzima u savremenoj poeziji, smatra Đorđije Vuković, teško je utvrditi. Prevodio je moderne pesnike, poput Bodlera i Jejtsa, a opirao se idejama koje se nazivaju modernim. Poezijom su kod nas vladali drugi, on je ostajao po strani. Njegove zbirke povoljno su dočekane, ali se na njega nije mnogo računalo. Rano se okrenuo pesmama za decu, koje će skretati pogled sa njegovih pesama za odrasle. Kasnije se usmerio na prozu i tu stekao ugled.

„Urođenički psalmi” (1957), kaže Miodrag Maticki, prvo je Danojlićevo poetički sistematizovano uspostavljanje harmonije prirode i čoveka (pesnika). Već žanrovskim određenjem (psalmi), formom, (katreni) i naizmeničnom smenom zatvorenih rima, naglašava se težnja ka harmoniji, ka uspostavljanju nečega što treba da bude u ravnoteži, da traje.

Dragan Hamović, koji je govorio o Danojlićevoj poeziji od neosimbolizma do postsimbolizma, posebno je ukazao na pesnikove opise. Njegovi opisi teže potpunoj preciznosti, ali ni najmanje nisu jednoznačni. Za takav učinak neophodno je jezičko umeće visokog stepena i najšireg raspona, ali i fina analitičnost u radu sa leksičkim nijansama.

U radu naslovljenom „Od bunta do molitve”, Ranko Popović je istakao da je Danojlić raskošan, pre svega, kao pesnik prirode, golog, elementarnog postojanja i obilja „rodne godine”. Ali, pesnik čulnog odziva, ima šta da nam saopšti i o trajno pogrešnom zbiru kulturnih, civilizacijskih i istorijskih posrnuća, dezorijentisanosti naših „godina zaokreta i preokreta”.

Sanja Paripović, analizirajući različite pesničke oblike koje Danojlić koristi, kaže da sve njih povezuje zvučno ponavljanje i muzika, posebno u baladama i psalmima, ali i u sonetima.

U večernjim časovima, u Muzeju Hercegovina, knjigu prepeva Milovana Danojlića „Moji pesnici”, koju je objavio „Orfeus” iz Novog Sada, predstavili su Jovan Delić, Goran Radonjić i Selimir Radulović.

Zoran Radisavljević