Kaplar Janša nije pobedio generala Kadijevića

Knjiga „Štit –akcija vojne bezbednosti – dnevničke beleške operativca”, nedavno izašla iz izdavačke kuće IGAM, koju će od sutra „Politika“ objavljivati u svom feljtonu, povod je za razgovor sa generalom Aleksandrom Vasiljevićem

Mnogi su kritikovali akciju „Štit”, praćenje naoružavanja Hrvatske. Osnovna zamerka je zašto niste pohapsili aktere i zaplenili oružje nego ste snimak sa Špegeljom pustili na televiziji.

Čitanjem ove knjige dobiće se jasni odgovori. Saznaće se kada je stvarno ustanovljeno da su prva dva šlepera prevozila oružje, i za koga, kako se kapetan Jagar kao oficir bezbednosti u virovitičkom garnizonu ugradio u vrh hadezeovske paravojne jedinice u Virovitici, kako su  pohapšene glavne Špegeljove veze u Virovitici pre nego što je prikazan film, pa i zašto sa njima nije odmah uhapšen i Špegelj. Videće se i kakva je bila prvobitna zamisao i plan SSNO oko okončavanja akcije „Štit” kao i zašto se od njega odustalo još 3. decembra 1990. godine.No,valja naglasiti da je ipak akcijom „Štit” na samom početku presečen kanal ilegalnog naoružavanja Hrvatske iz Mađarske. Zbog toga je Hrvatska pokušavala kasnije da oružje nabavi na drugim mestima, ali su organi bezbednosti i to uspešno pratili i delom sprečavali kroz drugu operativnu akciju pod kodnim nazivom „Kanal”.

Vodili ste u to vreme pregovore sa hrvatskim generalima, sa Špegeljom, zašto?

Ne, ja nisam vodio nikakve pregovore sa bilo kojim hrvatskim generalom, pa ni sa Špegeljom. Verovatno ste postavljajući ovo pitanje mislili na moj slučajni kratki susret sa generalom Špegeljom 28. januara 1991. godine, tokom večere sa ministrom Boljkovcem u centru specijalnih jedinica MUP-a Hrvatske na Tuškancu. To je bio prvi i poslednji put da sam se sreo sa Špegeljom, koji će se sve do kraja juna 1991. godine skrivati i u strahu od hapšenja biti sklonjen jedno vreme u Austriji.

Zašto nije sprovedena naredbe Predsedništva Jugoslavije o razoružavanju paravojnih sastava u Hrvatskoj.

Predsedništvo SFRJ opredelilo se za rešenje da se ilegalno naoružanje vrati i da se aboliraju oni koji to učine. Međutim, u predviđenom roku to nije bilo učinjeno, zbog čega  će se na molbu Mesića taj rok produžiti za još dva dana. No, ne bi se generalno moglo reći da naredba Predsedništva nije sprovedena. Stoji činjenica da su posle nje inspekcijske ekipe Saveznog SUP-a izvršile kompleksnu kontrolu svih policijskih stanica u Hrvatskoj kada je ustanovljeno da je demobilisan najveći deo rezervnog policijskog sastava i da je oružje vraćeno u magacine, pa i ono koje je ranije bilo ilegalno uvezeno iz Mađarske.

Pošto nije razoružala Hrvate, JNA je počela da naoružava Srbe u Hrvatskoj i Bosni. Nije li tako ona pripremila krvavi rat?

Ne, to uopšte nije tačno, tim pre što poistovećujete situaciju u Bosni sa stanjem u Hrvatskoj. Krvavi rat su izazvali i želeli oni koji su svoju samostalnost i otcepljenje od Jugoslavije želeli po svaku cenu, pa i po cenu rata. Oko krajeva u Hrvatskoj i u mestima gde su Srbi bili u većini, prioritetno su stvarani i naoružavani paravojni sastavi, a na rubovima ovih krajeva počele su da niču nove policijske postaje tamo gde ih pre toga nikada nije bilo. Srbi u Krajini tada nisu naoružavani od JNA, oni su svojim kanalima kupovali lovačko oružje. Uostalom, kakav je pristup JNA bio i prema paravojnim sastavima u Kninu može se videti i iz mera koje su organi bezbednosti planirali u okviru akcije „Štit”, jer su među licima koje je trebalo privoditi pa i lišavati slobode bili i Milan Babić i Milan Martić. U Bosni je situacija bila sasvim drugačija jer su se jedino Srbi odazivali vojnim pozivima i oni su nakon povlačenja JNA ostali sa naoružanjem koje su imali.

Vojnom vrhu se prigovaralo da je bio u službi predsednika Srbije Slobodana Miloševića, a ne jugoslovenskog političkog vrha?

JNA dok je postojala nije bila vojska ni Slobodana Miloševića niti bilo kojeg drugog političkog lidera. Ona je bila pod komandom Predsedništva SFRJ dokle god je ono postojalo, bez obzira na to da li je ono bilo u punom ili okrnjenom sastavu. General Kadijević nije primao naređenja od Miloševića i sa njim nije održavao nikakve tajne  paralelne veze, ali nije ni tolerisao neke posredne pokušaje da se mimo Generalštaba i bez njegovog znanja uspostavljaju posebne veze sa pojedinim generalima.

Kako je bilo moguće da treća ili četvrta armija Evrope izgubi rat sa slabo naoružanim neprofesionalcima u Sloveniji i Hrvatskoj?

Ovo me podseća na poznate poštapalice kako je kaplar Janša pobedio generale, kako su deca od 18 godina bili glineni golubovi jer su umesto bojeve municije imali gumene metke... JNA je za prva 24 sata od 137 predviđenih objekata za posedanje zauzela 133, a za to vreme imala je pet poginulih pilota iz dva oborena helikoptera koji nisu imali nikakve veze sa operacijom SSUP-a i JNA. „Kaplar Janša” prelazi u blokadu svih vojnih objekata, upada u vojne stanove i hapsi oficire i članove njihovih porodica, zaustavlja strane šlepere na putevima da bi sprečio pokrete JNA, seče struju i vodu, a u tome mu se sadejstvuje u Hrvatskoj napadom na kolonu vojnika na Mostu mladosti usred Zagreba. Međutim, na sednici 30. juna 1991. godine nije prihvaćen predlog generala Kadijevića da se u Sloveniji proglasi vanredno stanje i omogući šira upotreba JNA. Gospodin Bora Jović je smatrao da ne treba nikoga, pa ni Sloveniju, terati silom da ostane u Jugoslaviji ako to neće i da zato vojska treba odmah da se povuče na nove granice. General Kadijević je zbog toga demonstrativno napustio sastanak i naredio zaustavljanje aktivnosti koje su već bile u toku. Uveče je Stipe Mesić  verifikovan kao predsednik Predsedništva SFRJ koji isto to i naređuje.A onda počinju pregovori i dogovori o izlasku JNA iz Slovenije,a u narodu će i dalje ostati mišljenje da je kaplar pobedio generale i četvrtu vojnu silu u Evropi.

Navodite u knjizi oštar dijalog s Borisavom Jovićem, članom Predsedništva SFRJ. Šta je suština sukoba?

Ja sa gospodinom Borom Jovićem nikada nisam imao nikakav oštar dijalog. Sa njim službeno nikada nisam kontaktirao. Samo sam davno, kao penzioner, imao kratak nekonvencionalni susret sa gospodinom Borom Jovićem kada sam ga u šali i provokativno upitao zašto nije bio uhapšen general Špegelj. On mi je kratko odgovorio – a šta bi se i promenilo da ste ga uhapsili? Mene taj interesantan odgovor i dalje prati i nagoni na razmišljanje da li bi se nešto i koliko zaista promenilo. Jer kada je Špegelj u junu 1991. godine javno, uz svu pompu, vršio smotru Zbora narodne garde usred Zagreba, iako je bio pod poternicom – na sve to se u Beogradu nije reagovalo.

Dušica Milanović