Каплар Јанша није победио генерала Кадијевића

Књига „Штит –акција војне безбедности – дневничке белешке оперативца”, недавно изашла из издавачке куће ИГАМ, коју ће од сутра „Политика“ објављивати у свом фељтону, повод је за разговор са генералом Александром Васиљевићем

Многи су критиковали акцију „Штит”, праћење наоружавања Хрватске. Основна замерка је зашто нисте похапсили актере и запленили оружје него сте снимак са Шпегељом пустили на телевизији.

Читањем ове књиге добиће се јасни одговори. Сазнаће се када је стварно установљено да су прва два шлепера превозила оружје, и за кога, како се капетан Јагар као официр безбедности у вировитичком гарнизону уградио у врх хадезеовске паравојне јединице у Вировитици, како су  похапшене главне Шпегељове везе у Вировитици пре него што је приказан филм, па и зашто са њима није одмах ухапшен и Шпегељ. Видеће се и каква је била првобитна замисао и план ССНО око окончавања акције „Штит” као и зашто се од њега одустало још 3. децембра 1990. године.Но,ваља нагласити да је ипак акцијом „Штит” на самом почетку пресечен канал илегалног наоружавања Хрватске из Мађарске. Због тога је Хрватска покушавала касније да оружје набави на другим местима, али су органи безбедности и то успешно пратили и делом спречавали кроз другу оперативну акцију под кодним називом „Канал”.

Водили сте у то време преговоре са хрватским генералима, са Шпегељом, зашто?

Не, ја нисам водио никакве преговоре са било којим хрватским генералом, па ни са Шпегељом. Вероватно сте постављајући ово питање мислили на мој случајни кратки сусрет са генералом Шпегељом 28. јануара 1991. године, током вечере са министром Бољковцем у центру специјалних јединица МУП-а Хрватске на Тушканцу. То је био први и последњи пут да сам се срео са Шпегељом, који ће се све до краја јуна 1991. године скривати и у страху од хапшења бити склоњен једно време у Аустрији.

Зашто није спроведена наредбе Председништва Југославије о разоружавању паравојних састава у Хрватској.

Председништво СФРЈ определило се за решење да се илегално наоружање врати и да се аболирају они који то учине. Међутим, у предвиђеном року то није било учињено, због чега  ће се на молбу Месића тај рок продужити за још два дана. Но, не би се генерално могло рећи да наредба Председништва није спроведена. Стоји чињеница да су после ње инспекцијске екипе Савезног СУП-а извршиле комплексну контролу свих полицијских станица у Хрватској када је установљено да је демобилисан највећи део резервног полицијског састава и да је оружје враћено у магацине, па и оно које је раније било илегално увезено из Мађарске.

Пошто није разоружала Хрвате, ЈНА је почела да наоружава Србе у Хрватској и Босни. Није ли тако она припремила крвави рат?

Не, то уопште није тачно, тим пре што поистовећујете ситуацију у Босни са стањем у Хрватској. Крвави рат су изазвали и желели они који су своју самосталност и отцепљење од Југославије желели по сваку цену, па и по цену рата. Око крајева у Хрватској и у местима где су Срби били у већини, приоритетно су стварани и наоружавани паравојни састави, а на рубовима ових крајева почеле су да ничу нове полицијске постаје тамо где их пре тога никада није било. Срби у Крајини тада нису наоружавани од ЈНА, они су својим каналима куповали ловачко оружје. Уосталом, какав је приступ ЈНА био и према паравојним саставима у Книну може се видети и из мера које су органи безбедности планирали у оквиру акције „Штит”, јер су међу лицима које је требало приводити па и лишавати слободе били и Милан Бабић и Милан Мартић. У Босни је ситуација била сасвим другачија јер су се једино Срби одазивали војним позивима и они су након повлачења ЈНА остали са наоружањем које су имали.

Војном врху се приговарало да је био у служби председника Србије Слободана Милошевића, а не југословенског политичког врха?

ЈНА док је постојала није била војска ни Слободана Милошевића нити било којег другог политичког лидера. Она је била под командом Председништва СФРЈ докле год је оно постојало, без обзира на то да ли је оно било у пуном или окрњеном саставу. Генерал Кадијевић није примао наређења од Милошевића и са њим није одржавао никакве тајне  паралелне везе, али није ни толерисао неке посредне покушаје да се мимо Генералштаба и без његовог знања успостављају посебне везе са појединим генералима.

Како је било могуће да трећа или четврта армија Европе изгуби рат са слабо наоружаним непрофесионалцима у Словенији и Хрватској?

Ово ме подсећа на познате поштапалице како је каплар Јанша победио генерале, како су деца од 18 година били глинени голубови јер су уместо бојеве муниције имали гумене метке... ЈНА је за прва 24 сата од 137 предвиђених објеката за поседање заузела 133, а за то време имала је пет погинулих пилота из два оборена хеликоптера који нису имали никакве везе са операцијом ССУП-а и ЈНА. „Каплар Јанша” прелази у блокаду свих војних објеката, упада у војне станове и хапси официре и чланове њихових породица, зауставља стране шлепере на путевима да би спречио покрете ЈНА, сече струју и воду, а у томе му се садејствује у Хрватској нападом на колону војника на Мосту младости усред Загреба. Међутим, на седници 30. јуна 1991. године није прихваћен предлог генерала Кадијевића да се у Словенији прогласи ванредно стање и омогући шира употреба ЈНА. Господин Бора Јовић је сматрао да не треба никога, па ни Словенију, терати силом да остане у Југославији ако то неће и да зато војска треба одмах да се повуче на нове границе. Генерал Кадијевић је због тога демонстративно напустио састанак и наредио заустављање активности које су већ биле у току. Увече је Стипе Месић  верификован као председник Председништва СФРЈ који исто то и наређује.А онда почињу преговори и договори о изласку ЈНА из Словеније,а у народу ће и даље остати мишљење да је каплар победио генерале и четврту војну силу у Европи.

Наводите у књизи оштар дијалог с Борисавом Јовићем, чланом Председништва СФРЈ. Шта је суштина сукоба?

Ја са господином Бором Јовићем никада нисам имао никакав оштар дијалог. Са њим службено никада нисам контактирао. Само сам давно, као пензионер, имао кратак неконвенционални сусрет са господином Бором Јовићем када сам га у шали и провокативно упитао зашто није био ухапшен генерал Шпегељ. Он ми је кратко одговорио – а шта би се и променило да сте га ухапсили? Мене тај интересантан одговор и даље прати и нагони на размишљање да ли би се нешто и колико заиста променило. Јер када је Шпегељ у јуну 1991. године јавно, уз сву помпу, вршио смотру Збора народне гарде усред Загреба, иако је био под потерницом – на све то се у Београду није реаговало.

Душица Милановић