Nisu ovo seljačka posla

Lajkovac – I dok se političari i drugi kandidati za visoke državne funkcije ovih dana sa ushićenjem fotografišu po srpskim selima, domaćinstvo poljoprivrednika Tomislava Kosanića iz lajkovačkog sela Bajevca može da se „slika”. Ni posle sedam meseci od kada su primetili da im je u tek pripremljenu silažu za ishranu stoke sipana nepoznata žuta tečnost, nije otkriveno o kakvoj materiji se radi niti ko je to učinio. Mira u kući nema a pod stresom, kažu, obavljaju i prolećne radove na imanju nešto većem od 15 hektara.

Zoran, mlađi sin domaćina Tomislava Kosanića, koji je ostao na očevini u razgovoru za naš list najpre je kratko podsetio na događaj zbog kojeg mesecima strahuju. On veli da je sasvim slučajno njihov prvi komšija dan pošto su završili siliranje primetio da je na delu pripremljene silaže u dužini od jednog metra i širine desetak centimetara ostao trag žute tečnosti. Miris je u početku podsećao na sonu kiselinu, ali je narednih dana bio sve oštriji. Štipao je za oči i nos i izazivao gušenje i mučninu. Posledice je pored Zorana i njegovog oca Tomislava, koji su bili primorani da pomoć potraže kod lekara u Lajkovcu i Valjevu, osetilo i nekoliko komšija. On priča, da je pored ostalog, imao žute prste i nokte puna 22 dana.

– Čim smo slučaj prijavili policijskoj stanici u Lajkovcu, bili smo sigurni da će počinilac biti pronađen, jer se u selu svi znamo, a teško je bilo poverovati da je to uradio neko sa strane. Međutim, iz policije su od prvog dana usporavali posao, od slanja uzoraka na analizu, izbegavanja da razgovaraju sa većim brojem meštana do tvrdnje da se ne može angažovati pas tragač, za šta smo bili spremni da prodamo i dve krave, jer navodno oni samo traže drogu i disciplinuju navijače. Posle toga obraćali smo se svim mogućim inspekcijama i službama, gde nam je rečeno da naš slučaj nije u njihovoj nadležnosti. Što je najgore, niko od njih nije nas uputio na pravu adresu. Spremni da snosimo troškove, odneli smo uzorak u laboratoriju VMA gde nam je rečeno da oni vrše kontrolu na četiri vrste otrova i da bez potrebe ne bacamo pare. Pitali smo i ljude u Vinči šta da radimo, ali i oni su slegli ramenima. Jedino su nam preostali novinari, kako bi probudili neku od uspavanih državnih ustanova da nam pomogne da izađemo iz ove nevolje. Nikome se nismo zamerili, niti smo čiji dužnici i mislim da je u pitanju nečija bolesna zavist i spremnost da učini nešto gore od prosipanja otrova u silažu – priča Zoran.

On navodi da su u međuvremenu morali da smanje broj muznih krava i bikova u tovu, jer su za seno i koncentrate dali velike pare umesto da ih hrane silažom i time povećaju i mlečnost i težinu tovljenika. Trenutno, kaže, dok ne počne da pase, stoku hrane šarovinom i lošim senom, što omogućava samo njeno preživljavanje. Veliki problem je i gde skloniti zatrovanu silažu, plašeći se da ne naprave nekom drugom problem. Lajkovački i valjevski ekolozi, po svemu sudeći, imaju preča posla.

– Nisu ovo seljačka posla kako neki žele to da predstave. Da se slično desilo u gradu sve bi bilo rešeno za 24 časa. Mi smo svi pod stresom i pijemo lekove za smirenje. Pred očima nam je stalno žuta boja a prema jami za silažu pogledujemo kao prema tempirnoj bombi. Ja lično radim po ceo dan, kao mlad čovek nigde ne izlazim da bih što više i bolje stvorio, jer je vreme da razmišljam i o ženidbi. Slažem se i sa tim da dobre i poštene ljude Bog čuva, ali to je i obaveza države – veli Zoran, dodajući da slučaj njegove porodice najbolje govori o odnosu prema selu i seljacima koje ovih dana hvale na svakom koraku.

Budo Novović