Нису ово сељачка посла

Лајковац – И док се политичари и други кандидати за високе државне функције ових дана са усхићењем фотографишу по српским селима, домаћинство пољопривредника Томислава Косанића из лајковачког села Бајевца може да се „слика”. Ни после седам месеци од када су приметили да им је у тек припремљену силажу за исхрану стоке сипана непозната жута течност, није откривено о каквој материји се ради нити ко је то учинио. Мира у кући нема a под стресом, кажу, обављају и пролећне радове на имању нешто већем од 15 хектара.

Зоран, млађи син домаћина Томислава Косанића, који је остао на очевини у разговору за наш лист најпре је кратко подсетио на догађај због којег месецима страхују. Он вели да је сасвим случајно њихов први комшија дан пошто су завршили силирање приметио да је на делу припремљене силаже у дужини од једног метра и ширине десетак центиметара остао траг жуте течности. Мирис је у почетку подсећао на сону киселину, али је наредних дана био све оштрији. Штипао је за очи и нос и изазивао гушење и мучнину. Последице је поред Зорана и његовог оца Томислава, који су били приморани да помоћ потраже код лекара у Лајковцу и Ваљеву, осетило и неколико комшија. Он прича, да је поред осталог, имао жуте прсте и нокте пуна 22 дана.

– Чим смо случај пријавили полицијској станици у Лајковцу, били смо сигурни да ће починилац бити пронађен, јер се у селу сви знамо, а тешко је било поверовати да је то урадио неко са стране. Међутим, из полиције су од првог дана успоравали посао, од слања узорака на анализу, избегавања да разговарају са већим бројем мештана до тврдње да се не може ангажовати пас трагач, за шта смо били спремни да продамо и две краве, јер наводно они само траже дрогу и дисциплинују навијаче. После тога обраћали смо се свим могућим инспекцијама и службама, где нам је речено да наш случај није у њиховој надлежности. Што је најгоре, нико од њих није нас упутио на праву адресу. Спремни да сносимо трошкове, однели смо узорак у лабораторију ВМА где нам је речено да они врше контролу на четири врсте отрова и да без потребе не бацамо паре. Питали смо и људе у Винчи шта да радимо, али и они су слегли раменима. Једино су нам преостали новинари, како би пробудили неку од успаваних државних установа да нам помогне да изађемо из ове невоље. Никоме се нисмо замерили, нити смо чији дужници и мислим да је у питању нечија болесна завист и спремност да учини нешто горе од просипања отрова у силажу – прича Зоран.

Он наводи да су у међувремену морали да смање број музних крава и бикова у тову, јер су за сено и концентрате дали велике паре уместо да их хране силажом и тиме повећају и млечност и тежину товљеника. Тренутно, каже, док не почне да пасе, стоку хране шаровином и лошим сеном, што омогућава само њено преживљавање. Велики проблем је и где склонити затровану силажу, плашећи се да не направе неком другом проблем. Лајковачки и ваљевски еколози, по свему судећи, имају преча посла.

– Нису ово сељачка посла како неки желе то да представе. Да се слично десило у граду све би било решено за 24 часа. Ми смо сви под стресом и пијемо лекове за смирење. Пред очима нам је стално жута боја а према јами за силажу погледујемо као према темпирној бомби. Ја лично радим по цео дан, као млад човек нигде не излазим да бих што више и боље створио, јер је време да размишљам и о женидби. Слажем се и са тим да добре и поштене људе Бог чува, али то је и обавеза државе – вели Зоран, додајући да случај његове породице најбоље говори о односу према селу и сељацима које ових дана хвале на сваком кораку.

Будо Нововић