Radenkova traganja za radom

Žuč podno Kopaonika – Samo oni koji na putu za Lukovsku Banju idu pravcem od Niša ka Kuršumliji i dalje uz dolinu reke Toplice, mogu, između visokih bregova da zapaze i selo Žuč. Neviđena je ovde pitomina, uprkos visokim brdima što se od vrhova Kopaonika spuštaju u dolinu reke. Selo je oduvek bilo i sedište opštine. Imalo je sve: osmogodišnju školu, stanicu policije, poštu, ambulantu. I na stotine stanovnika, kao i u okolnim selima – Igrištu, Sagonjevu, Nevadi, Vlahinji...

Sad se sve svelo na nekoliko staračkih domaćinstava i na one koji nigde nisu uspeli na nađu bolji život. Jedan od njih je i Radenko Vladisavljević. Njemu je već četrdeseta godina, a još se nije „oporodičio”. A tragao je Radenko za radom decenijama. I, da nije njegov zemljak Gradimir Simionović u Vlahinji podigao strugaru i primio ga u svoju firmu „Toplica drvo“, pita se Radenko kako bi preživljavao.

Vladisavljevići su u Igrištu, pod samim vrhovima Kopaonika, živeli od malo zemlje i voćnjaka i onoga što im je otac, zidar, donosio sa gradilišta širom Jugoslavije. Na jednoj građevini u Crnoj Gori, posle zemljotresa, nesrećnim slučajem pogibe otac, a on i dva brata ostadoše uz majku Miroslavu, koja je dobila i ćerku 40 dana posle pogibije muža.

– Nismo imali ni po deset-dvanaest godina kad smo krenuli u nadničenje. Brali smo kukuruz, kupili šljive, brali pečurke od jutra do mraka. Siđosmo potom sa brda u Žuč. Srednju školu smo završavali u Kuršumliji. Jedan brat ode u miliciju, drugi u pekare, a sestra se udade. Ostasmo majka i ja. Krenem za poslom, ali mi nije išlo: odem u Beograd, nađem posao u pekari i radujem se sve do prve plate. A onda: plati stan, prevoz, hranu – ne ostade ništa – kazuje Radenko.

Pokušao je sa poslom u Kuršumliji. Nije išlo. Ponovo u Beograd, pa opet u Žuč. Beri jabuke, šljive, pečurke... Na nesreću – udari zemljotres i njihovu udžericu pretvori u ruševinu. Prime ih dobri ljudi na privremeni smeštaj. Grade se nove kuće, a njih nema na spisku.

– Vidimo da se u nekoliko kućica niko ne useljava. Dobili ih ljudi čije su kuće razrušene, a oni ovde ne žive. Uselimo se u jednu od njih. Sad me tuže i traže da se iselim. Hoću, ako mi kažu kuda–priča Radenko.

O ženidbi, veli, i ne misli. Jer, ovamo, u ovoj zabiti, malo je devojaka ostalo, a malo došlo. Jedna od njih je Nataša Marković, čiji je suprug Marko izgradio sušaru i bavi se otkupom voća. On je i predsednik Mesne zajednice Žuč, pa veli da se ponešto od obećanja opštinskih vlasti i ostvaruje. Nedavno je završen predajnik mobilne telefonije. Fiksne telefonije još nema, a obećano je prošloga leta. A od Kuršumlije do Žuča je samo dvanaestak kilometara.

– Uradili smo pristupne puteve ka ovdašnjoj crkvi i ka Sagonjevu i tako smo se povezali sa opštinom Blace. Sad se uveliko radi na asfaltiranju glavnog puta od Selove ka Merćezu, kako bi se lakše stizalo do Lukovske Banje. Postavlja se privremeni asfalt, jer će ovaj put biti potopljen, kad počne punjenje akumulacije na reci Toplici, navodi Marković.

U Kuršumliji, predsednica opštine Vesna Jakovljević nam je rekla da se privode kraju razgovori sa kineskom državnom korporacijom o završavanju vodosistema „Selova“, koji treba da obezbedi vodu za piće za sva naselja u Toplici i za grad Niš, a biće izgrađen i sistem hidrocentrala koji će davati dovoljno električne energije za ceo ovaj kraj.

I Radenko i Marko, međutim, više nade imaju u unapređenje proizvodnje malina, kupina i jagoda, koje ovde imaju idealne uslove: pogodnu klimu i nezagađenu prirodu. Danska kompanija „Frutid&Berries”, sa pet miliona evra podstiče razvoj voćarstva u ovom kraju. Njihov koordinator Dagfin Moe Marku je odobrio pola miliona dinara za sertifikat o ovom šumskom voću kao proizvodu sa originalnim geografskim poreklom.

Tu negde, u carstvu ovog crvenog, mirišljavog i ukusnog šumskog ploda vidi sebe i Radenko. A rada se, veli, ne plaši. Jedino ga jeza hvata od samoće koja ovde među brdima vlada decenijama u mnogim kućama.