Раденкова трагања за радом

Жуч подно Копаоника – Само они који на путу за Луковску Бању иду правцем од Ниша ка Куршумлији и даље уз долину реке Топлице, могу, између високих брегова да запазе и село Жуч. Невиђена је овде питомина, упркос високим брдима што се од врхова Копаоника спуштају у долину реке. Село је одувек било и седиште општине. Имало је све: осмогодишњу школу, станицу полиције, пошту, амбуланту. И на стотине становника, као и у околним селима – Игришту, Сагоњеву, Невади, Влахињи...

Сад се све свело на неколико старачких домаћинстава и на оне који нигде нису успели на нађу бољи живот. Један од њих је и Раденко Владисављевић. Њему је већ четрдесета година, а још се није „опородичио”. А трагао је Раденко за радом деценијама. И, да није његов земљак Градимир Симионовић у Влахињи подигао стругару и примио га у своју фирму „Топлица дрво“, пита се Раденко како би преживљавао.

Владисављевићи су у Игришту, под самим врховима Копаоника, живели од мало земље и воћњака и онога што им је отац, зидар, доносио са градилишта широм Југославије. На једној грађевини у Црној Гори, после земљотреса, несрећним случајем погибе отац, а он и два брата остадоше уз мајку Мирославу, која је добила и ћерку 40 дана после погибије мужа.

– Нисмо имали ни по десет-дванаест година кад смо кренули у надничење. Брали смо кукуруз, купили шљиве, брали печурке од јутра до мрака. Сиђосмо потом са брда у Жуч. Средњу школу смо завршавали у Куршумлији. Један брат оде у милицију, други у пекаре, а сестра се удаде. Остасмо мајка и ја. Кренем за послом, али ми није ишло: одем у Београд, нађем посао у пекари и радујем се све до прве плате. А онда: плати стан, превоз, храну – не остаде ништа – казује Раденко.

Покушао је са послом у Куршумлији. Није ишло. Поново у Београд, па опет у Жуч. Бери јабуке, шљиве, печурке... На несрећу – удари земљотрес и њихову уџерицу претвори у рушевину. Приме их добри људи на привремени смештај. Граде се нове куће, а њих нема на списку.

– Видимо да се у неколико кућица нико не усељава. Добили их људи чије су куће разрушене, а они овде не живе. Уселимо се у једну од њих. Сад ме туже и траже да се иселим. Хоћу, ако ми кажу куда–прича Раденко.

О женидби, вели, и не мисли. Јер, овамо, у овој забити, мало је девојака остало, а мало дошло. Једна од њих је Наташа Марковић, чији је супруг Марко изградио сушару и бави се откупом воћа. Он је и председник Месне заједнице Жуч, па вели да се понешто од обећања општинских власти и остварује. Недавно је завршен предајник мобилне телефоније. Фиксне телефоније још нема, а обећано је прошлога лета. А од Куршумлије до Жуча је само дванаестак километара.

– Урадили смо приступне путеве ка овдашњој цркви и ка Сагоњеву и тако смо се повезали са општином Блаце. Сад се увелико ради на асфалтирању главног пута од Селове ка Мерћезу, како би се лакше стизало до Луковске Бање. Поставља се привремени асфалт, јер ће овај пут бити потопљен, кад почне пуњење акумулације на реци Топлици, наводи Марковић.

У Куршумлији, председница општине Весна Јаковљевић нам је рекла да се приводе крају разговори са кинеском државном корпорацијом о завршавању водосистема „Селова“, који треба да обезбеди воду за пиће за сва насеља у Топлици и за град Ниш, а биће изграђен и систем хидроцентрала који ће давати довољно електричне енергије за цео овај крај.

И Раденко и Марко, међутим, више наде имају у унапређење производње малина, купина и јагода, које овде имају идеалне услове: погодну климу и незагађену природу. Данска компанија „Frutid&Berries”, са пет милиона евра подстиче развој воћарства у овом крају. Њихов координатор Дагфин Мое Марку је одобрио пола милиона динара за сертификат о овом шумском воћу као производу са оригиналним географским пореклом.

Ту негде, у царству овог црвеног, миришљавог и укусног шумског плода види себе и Раденко. А рада се, вели, не плаши. Једино га језа хвата од самоће која овде међу брдима влада деценијама у многим кућама.