Pe­ši­ce od Užica do Lon­do­na

Uži­ce – Da sam re­kla­mi­rao pi­vo, ci­ga­re­te ili ka­fu, da sam pro­pa­gi­rao po­ro­ke i sva­ko­ja­ka fo­li­ra­nja, mno­gi bi me pri­me­ti­li i u sa­da­šnjem si­ste­mu vred­no­sti ve­ro­vat­no bih lak­še do­šao do pa­ra za svoj po­du­hvat. Ova­ko, kad za­go­va­ram zdrav ži­vot oslo­bo­đen tih lo­ših na­vi­ka i pri­ka­zu­jem ne­ve­ro­vat­nu sna­gu čo­ve­ka u po­od­ma­klim go­di­na­ma za­sno­va­nu sa­mo na re­dov­nom ve­žba­nju i bri­zi o zdra­vlju, na­i­la­zim uglav­nom na ne­ra­zu­me­va­nje i ču­đe­nje. Ma ni­je va­žno, ipak od­la­zim pe­ške u Lon­don, da se re­gi­stru­jem u Gi­ni­so­voj knji­zi re­kor­da i da uče­sni­ke Olim­pi­ja­de svo­jim či­nom pod­se­tim na za­bo­ra­vlje­no ve­kov­no ge­slo da je u zdra­vom te­lu zdrav duh.

Ova­ko go­vo­ri 64-go­di­šnji Mi­lo­van Mi­lu­ti­no­vić, naj­sna­žni­ji de­da (ima dva unu­ka) na­zvan užič­ki Su­per­men, ko­ji sa 200 ki­lo­gra­ma te­re­ta pre­đe 100 me­ta­ra za ma­nje od jed­nog mi­nu­ta. On za ne­ko­li­ko da­na od­la­zi u bri­tan­sku pre­sto­ni­cu, i to pe­ške, na pe­ša­če­nje od 60 da­na po Evro­pi du­go 2.467 ki­lo­me­ta­ra. Sva­ki dan ko­ra­kom po 40 ki­lo­me­ta­ra, pu­te­vi­ma šest dr­ža­va sve do La­man­ša ko­ji će pre­ći bro­dom, a on­da još 320 ki­lo­me­ta­ra do Lon­do­na, u ko­ji ula­zi sa srp­skom za­sta­vom i šap­kom na gla­vi ka­kvu je no­sio ge­ne­ral Ži­vo­jin Mi­šić. A ta­mo pred lju­di­ma iz Gi­ni­so­ve knji­ge re­kor­da no­si­će če­ti­ri dža­ka pu­na ce­men­ta 100 me­ta­ra, br­že od jed­nog mi­nu­ta. Že­li da sret­ne i na­še olim­pij­ce, a bu­de li u mo­guć­no­sti za­mo­li­će pred­sed­ni­ka MOK-a Ža­ka Ro­ga da mu do­zvo­li da, u tr­ku sa 100 i ho­du sa 200 ki­lo­gra­ma te­re­ta, ce­lom sve­tu sa­mo dva mi­nu­ta pri­ka­že sna­gu čo­ve­ka u po­znim go­di­na­ma.

Sve ovo ko­šta, pa je Mi­lo­van, ko­ji užič­kim kra­jem dnev­no pe­ša­či sva­ki dan 20 ki­lo­me­ta­ra (u no­ga­ma, ka­že, ima već 2.000 pre­đe­nih ki­lo­me­ta­ra u po­sled­nja če­ti­ri me­se­ca) još vi­še ener­gi­je utro­šio da obez­be­di no­vac za od­la­zak. Po­ku­cao je na de­se­ti­ne vra­ta pred­u­ze­ća u Uži­cu i oko­li­ni, is­pri­čao svo­ju pri­ču di­rek­to­ri­ma, po­li­ti­ča­ri­ma i ga­zda­ma, vi­de­li ga svi u me­di­ji­ma i na in­ter­ne­tu, ali uza­lud.

– Ni od ko­ga ni­sam tra­žio mno­go, ko­ju hi­lja­du di­na­ra, me­đu­tim sve naj­ve­će užič­ke fir­me od­bi­le su da mi po­mog­nu, prav­da­ju­ći se da ne­ma­ju pa­ra. Ni grad­ska upra­va ni­šta ni­je da­la. Je­di­no su me raz­u­me­li i po­moć pru­ži­li vla­sni­ci ma­njih pri­vat­nih pred­u­ze­ća iz ovog kra­ja, pa sam ta­ko pri­ku­pio oko 85.000 di­na­ra. Za­to sam ovih da­na uzeo kre­dit od jed­ne ban­ke u iz­no­su od 250.000 di­na­ra, što će mi omo­gu­ći­ti da sno­sim tro­ško­ve od­la­ska i po­vrat­ka. Obra­ćao sam se i dr­žav­nim in­sti­tu­ci­ja­ma: Mi­ni­star­stvu spor­ta, Srp­skom olim­pij­skom ko­mi­te­tu i dru­gi­ma, ali ni­su me udo­sto­ji­li ni od­go­vo­ra – ža­li se Mi­lu­ti­no­vić.

Sa užič­kog tr­ga na dug put kre­će 26. apri­la u 11 sa­ti. Is­pra­ti­će ga pri­ja­te­lji: ka­ra­ti­sti, mo­to­ri­sti, de­ca ko­ju tre­ni­ra i nji­ho­vi ro­di­te­lji. Uve­ren je u uspeh svo­je mi­si­je i na­da se po­vrat­ku iz Lon­do­na to­kom av­gu­sta.

B. Pe­jo­vić

-----------------------------------------------------------------------

Za­in­te­re­so­vao i vr­šnja­ka Švar­ce­ne­ge­ra

Ka­zu­je Mi­lo­van da je pri­ča o nje­go­voj sna­zi, po­sta­vlje­na na in­ter­ne­tu, sti­gla i do Švar­ce­ne­ge­ra. – Kad su mu is­pri­ča­li šta mo­gu, a on je bez­ma­lo moj vr­šnjak, ja sam ro­đen 1948. a on go­di­nu ra­ni­je, za­in­te­re­so­vao se. Obe­ćao je jed­nom na­šem Sr­bi­nu u Ka­li­for­ni­ji da će, ako me u Gi­ni­su re­gi­stru­ju kao re­kor­de­ra, do­ći u Lon­don da mi uru­či na­gra­du „Švar­ce­ne­ger” fon­da­ci­je. Eh, ka­ko bi me uči­nio sreć­nim – ve­li užič­ki Su­per­men.