Пе­ши­це од Ужица до Лон­до­на

Ужи­це – Да сам ре­кла­ми­рао пи­во, ци­га­ре­те или ка­фу, да сам про­па­ги­рао по­ро­ке и сва­ко­ја­ка фо­ли­ра­ња, мно­ги би ме при­ме­ти­ли и у са­да­шњем си­сте­му вред­но­сти ве­ро­ват­но бих лак­ше до­шао до па­ра за свој по­ду­хват. Ова­ко, кад за­го­ва­рам здрав жи­вот осло­бо­ђен тих ло­ших на­ви­ка и при­ка­зу­јем не­ве­ро­ват­ну сна­гу чо­ве­ка у по­од­ма­клим го­ди­на­ма за­сно­ва­ну са­мо на ре­дов­ном ве­жба­њу и бри­зи о здра­вљу, на­и­ла­зим углав­ном на не­ра­зу­ме­ва­ње и чу­ђе­ње. Ма ни­је ва­жно, ипак од­ла­зим пе­шке у Лон­дон, да се ре­ги­стру­јем у Ги­ни­со­вој књи­зи ре­кор­да и да уче­сни­ке Олим­пи­ја­де сво­јим чи­ном под­се­тим на за­бо­ра­вље­но ве­ков­но ге­сло да је у здра­вом те­лу здрав дух.

Ова­ко го­во­ри 64-го­ди­шњи Ми­ло­ван Ми­лу­ти­но­вић, нај­сна­жни­ји де­да (има два уну­ка) на­зван ужич­ки Су­пер­мен, ко­ји са 200 ки­ло­гра­ма те­ре­та пре­ђе 100 ме­та­ра за ма­ње од јед­ног ми­ну­та. Он за не­ко­ли­ко да­на од­ла­зи у бри­тан­ску пре­сто­ни­цу, и то пе­шке, на пе­ша­че­ње од 60 да­на по Евро­пи ду­го 2.467 ки­ло­ме­та­ра. Сва­ки дан ко­ра­ком по 40 ки­ло­ме­та­ра, пу­те­ви­ма шест др­жа­ва све до Ла­ман­ша ко­ји ће пре­ћи бро­дом, а он­да још 320 ки­ло­ме­та­ра до Лон­до­на, у ко­ји ула­зи са срп­ском за­ста­вом и шап­ком на гла­ви ка­кву је но­сио ге­не­рал Жи­во­јин Ми­шић. А та­мо пред љу­ди­ма из Ги­ни­со­ве књи­ге ре­кор­да но­си­ће че­ти­ри џа­ка пу­на це­мен­та 100 ме­та­ра, бр­же од јед­ног ми­ну­та. Же­ли да срет­не и на­ше олим­пиј­це, а бу­де ли у мо­гућ­но­сти за­мо­ли­ће пред­сед­ни­ка МОК-а Жа­ка Ро­га да му до­зво­ли да, у тр­ку са 100 и хо­ду са 200 ки­ло­гра­ма те­ре­та, це­лом све­ту са­мо два ми­ну­та при­ка­же сна­гу чо­ве­ка у по­зним го­ди­на­ма.

Све ово ко­шта, па је Ми­ло­ван, ко­ји ужич­ким кра­јем днев­но пе­ша­чи сва­ки дан 20 ки­ло­ме­та­ра (у но­га­ма, ка­же, има већ 2.000 пре­ђе­них ки­ло­ме­та­ра у по­след­ња че­ти­ри ме­се­ца) још ви­ше енер­ги­је утро­шио да обез­бе­ди но­вац за од­ла­зак. По­ку­цао је на де­се­ти­не вра­та пред­у­зе­ћа у Ужи­цу и око­ли­ни, ис­при­чао сво­ју при­чу ди­рек­то­ри­ма, по­ли­ти­ча­ри­ма и га­зда­ма, ви­де­ли га сви у ме­ди­ји­ма и на ин­тер­не­ту, али уза­луд.

– Ни од ко­га ни­сам тра­жио мно­го, ко­ју хи­ља­ду ди­на­ра, ме­ђу­тим све нај­ве­ће ужич­ке фир­ме од­би­ле су да ми по­мог­ну, прав­да­ју­ћи се да не­ма­ју па­ра. Ни град­ска упра­ва ни­шта ни­је да­ла. Је­ди­но су ме раз­у­ме­ли и по­моћ пру­жи­ли вла­сни­ци ма­њих при­ват­них пред­у­зе­ћа из овог кра­ја, па сам та­ко при­ку­пио око 85.000 ди­на­ра. За­то сам ових да­на узео кре­дит од јед­не бан­ке у из­но­су од 250.000 ди­на­ра, што ће ми омо­гу­ћи­ти да сно­сим тро­шко­ве од­ла­ска и по­врат­ка. Обра­ћао сам се и др­жав­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма: Ми­ни­стар­ству спор­та, Срп­ском олим­пиј­ском ко­ми­те­ту и дру­ги­ма, али ни­су ме удо­сто­ји­ли ни од­го­во­ра – жа­ли се Ми­лу­ти­но­вић.

Са ужич­ког тр­га на дуг пут кре­ће 26. апри­ла у 11 са­ти. Ис­пра­ти­ће га при­ја­те­љи: ка­ра­ти­сти, мо­то­ри­сти, де­ца ко­ју тре­ни­ра и њи­хо­ви ро­ди­те­љи. Уве­рен је у успех сво­је ми­си­је и на­да се по­врат­ку из Лон­до­на то­ком ав­гу­ста.

Б. Пе­јо­вић

-----------------------------------------------------------------------

За­ин­те­ре­со­вао и вр­шња­ка Швар­це­не­ге­ра

Ка­зу­је Ми­ло­ван да је при­ча о ње­го­вој сна­зи, по­ста­вље­на на ин­тер­не­ту, сти­гла и до Швар­це­не­ге­ра. – Кад су му ис­при­ча­ли шта мо­гу, а он је без­ма­ло мој вр­шњак, ја сам ро­ђен 1948. а он го­ди­ну ра­ни­је, за­ин­те­ре­со­вао се. Обе­ћао је јед­ном на­шем Ср­би­ну у Ка­ли­фор­ни­ји да ће, ако ме у Ги­ни­су ре­ги­стру­ју као ре­кор­де­ра, до­ћи у Лон­дон да ми уру­чи на­гра­ду „Швар­це­не­гер” фон­да­ци­је. Ех, ка­ко би ме учи­нио срећ­ним – ве­ли ужич­ки Су­пер­мен.