Poligon za vežbu partijskih kadrova

Ideja o potpunoj odvojenosti sporta i politike koju kao kredo ističu sve sportske organizacije, od Međunarodnog olimpijskog komiteta da najmanjeg sportskog kluba, samo je utopija. Veza sporta i politike oduvek je bila dvosmerna – sport koristi politiku da obezbedi bolje uslove, a politika koristi sport da promoviše političke ideje i političare.

Tako će, bar iz današnje perspektive, uvek biti, ali to ne znači da bi sportske organizacije i sportski radnici trebalo da obustave nastojanja za ostvarenjem što višeg stepena samostalnosti u odnosu na organe vlasti, bilo lokalne ili državne, bilo međunarodne, što postaje sve značajnije s obzirom na tzv. evropske integracije koje čekaju i srpski sport...

Kod nas, dileme nema, sport je oduvek bio poligon za vežbu partijskih kadrova, kako u nekadašnjem jednopartijskom sistemu tako i danas u višepartijskom, kada se najmoćnije stranke, uslovno rečeno, bore za primat u velikim klubovima ili uspešnim savezima.

Sport, u situaciji kada njegov status i finansiranje nisu rešeni i kada ne postoji moćna privreda spremna da deo dohotka usmeri u sport i to bez političkih migova zarad sopstvene promocije, mora da se prilagodi pravilima igre...

Premalo je velikih kompanija koje ulažu u sport i koje to mogu, a to su uglavnom javna preduzeća čiji je vlasnik država i čiji su čelnici, naravno, partijski ljudi. Sreća za sport je kada su oni otvoreni za potrebe sporta, nacionalnih selekcija i velikih sportskih priredbi i zbog toga sve sportske organizacije žele da ih privuku, nudeći im i najviše položaje...

U toj trci "mali" sportovi su osuđeni na neuspeh.

Politika je, dakle, u stanju da u velikoj meri utiče na sport, a s obzirom na političku situaciju u Srbiji, mora da pažljivo balansira u odnosima sa lokalnim, gradskim i republičkim vlastima jer dobri odnosi sa vlašću na lokalnom nivou mogu da poremete odnose sa nosiocima vlasti na višem nivou, jer su njeni nosioci iz druge političke grupacije. I obrnuto...

U zainteresovanosti politike za promociju sopstvenih ideja kroz sport, a pre svega njegov najuspešniji deo, mogu se potražiti i koreni nesređenih odnosa u našem sportu, nameran ili slučajan. Politici ne odgovara potpuno zakonsko uređenje oblasti sporta. Ako se usvoji zakon o sportu, ako se obezbede stabilni izvori finansiranja kroz zakonske propise (italijanski sport se finansira iz sportske prognoze), koje neće zavisiti od dnevne politike i volje ljudi koji su trenutno na vlasti, oni bi mnogo izgubili...

-----------------------------------------------------------

Vreme izvršnih sekretara

Sportom u SFRJ rukovodili su istaknuti partijski radnici i nema sportskog saveza i organizacije kojom nisu drmali izvršni sekretari ili bar čelnici SSRNJ.

Ni jednogodišnji mandat koji je naneo dosta štete našoj sportskoj diplomatiji nije im odsekao pristup rukovodećim funkcijama u sportu – uvek ih je bilo više nego sportskih fotelja. Neki najistaknutiji političari, iskreno privrženi sportu, čak i kada nisu bili na čelnim funkcijama, vodili su glavnu reč u svom sportu ili klubu, kao na primer Stane Dolanc u košarci, ili Dragoslav Marković u Crvenoj zvezdi i, ruku na srce, mnogi su znatno doprineli razvoju i uspesima jugoslovenskog sporta.

Ni naš nacionalni olimpijski komitet, mada član MOK koji se gnušao partijaca (posebno sa Istoka) u svojim redovima, nije mogao da predsedničku funkciju odbrani od političara, koji su se smenjivali na njoj po republičko-pokrajinskom redosledu. Posle istaknutog sportskog radnika Borisa Bakrača od 1960. sve do 1996. predsednici JOK bili su uglavnom političari – Neoričić, Polič, Sekulovski, Peklić, Filipović, Vlasi, Mutin, Mecanović i Bakočević.

Od 1996. naš nacionalni olimpijski komitet sam bira svog predsednika. Istina, činio je to i ranije ali na predlog raznih kadrovskih komisija o koji se nije valjalo oglušiti. Tako našu najznačajniju nevladinu sportsku organizaciju već jedanaestu godinu, sa kratkim prekidom 2005. godine, vode vrhunski sportisti i olimpijci.